Dešava se prijateljstvo među sličnim dušama, prava povezanost umova, kada se razmišlja na isti način, kada se zajedno može i ćutati. To prijateljstvo je zlatno, datira u poeziji i prozi još od najstarijih vremena.

Ali sva deca znaju, da postoji još jedno, odraslima poznatije, tužnije, prećutivano – prijateljstvo iz udobnosti. Prijateljstvo tipa: živite blizu, pa se i družite. Bakarno prijateljstvo. Ali bakar je, moramo reći, ne baš tako spasonosan: gricneš ga zubom – i polomiš zub.

I kada visokorodnih metala – zlata i srebra ima samo za retke odabrane, onda bakar sasvim odgovara životu. U potpunosti. Da bolje i ne može biti.

Nama – meni i Nataliji – nije se posrećilo. Učile smo u istom razredu, i živele skoro jedna pored druge. Pored – to znači kroz tri dvorišta, kao lanac. To nam je bila sudbina.

I shvatili su i počeli da se raduju tom lancu naši roditelji:

„Kako je to lepo! Vi ćete se družiti!“

Natalija je gledala na mene sa mračnom sumnjom. I na nju – isto tako. Jednom rečju, nismo se dopale jedna drugoj. Ali smo se „družile“ – išle smo zajedno u školu i vraćale se. Razgovarale smo malo, ni o čemu naročito.

Čudno se razumejući bez ijedne reči, ja sam znala da me ona smatra arogantnim snobom, a ja nju beznadežnim depresivcem. Zajednica i visoki stepen prezira neočekivano su doveli do harmonije, potpunog i apsolutnog slaganja – nikada se nismo svađale.

Primoravali su nas da idemo jedna drugoj na rođendane, potpisujemo čestitke i donosimo poklone. Teško je izabrati poklon za dragu osobu, a sto puta teže za nekog sa kime se uopšte ne razumeš. U beznadežnim, ali stalnim pokušajima naših roditelja da učine naše prijateljstvo jačim, istovremeno su nas upisivali u iste klubove i sekcije…

Jabuke je ona svakoga dana nosila u školu – crvenih jagodica, zrele, meke, krupnije nego obične jabuke. Zamišljeno je hodala, dok smo se vraćale kući, nalik na dve kornjačice, pod teretom udžbenika i svezaka u ogromnim rancima.

Tako se jednom, okusivši jabuku, Natalija osmehnula, coknula i počela da kopa po džepu školske torbe.

„Ja jedem sama“, rekla je sa krivicom, „A imam još jednu jabuku.“

Začuđeno sam podigla obrve, a Natalija je, pored toga, nastavila.

„Vidiš, ova“, pokazala mi je na dlanu ukusnu jabuku, „Ona je zimska i nije ukusna. A evo, ova je tako slatka, da ne možeš ni da zamisliš!“

Smešila se sunčano i sa hraptanjem odgrizla od pronađene natprosečno slatke jabuke skoro polovinu. Tako je jela, prinoseći ih naizmenično do usta i podižući obrve. Gledala je na mene prvi put bez zajedljivosti, prezira ili neprijatnosti, sa spokojnim i potpuno srećnim osmehom. I skupljeni kapci kao da su govorili: „Šta je bilo? Jesi li pojela svoju polovinu? A?“

I te dve nesrazmerne jabuke u njenim rukama, i to lice, ispunjeno jabučnim sokom su bili tako smešni, da sam se i ja – bez prezira ili zajedljivosti – nasmešila u odgovor.

Lanac nepletenog prijateljstva se davno prekinuo. Mnogo godina se nisam videla sa Natalijom, i, čini se, već ne bismo prepoznale jedna drugu, kada bismo se srele na ulici. Ali sećanje na devojčicu sa jabukama živi u meni do današnjeg dana.

Vidite, vrednost bakra je u tome, što zahvaljujući njemu počinjete da razumete vrednost srebra i zlata.


Po priči savremene beloruske književnice i novinarke Margarite Latiškevič
Prevela sa beloruskog Dajana Lazarević