Hej, ćao… Ja sam samo htela da ti kažem da se lepo držim kroz sve ovo. Jaka sam, bre, kao dve odrasle žene. Metkove podnosim kao pravi pravcati pancir.

Htela sam da ti kažem da ne moraš da mi šalješ tu poruku sažaljenja. Da mi se ne skuplja tuđa samilost – dovoljno mi je što sopstveni pogled skupljam po plafonu i u tri ujutru. Da ne treba da mi šalješ pesmu za dobro jutro – već imam beskonačnu listu pesama koje liče na tvoj dodir… dovoljno dugačku da te ne zaboravim uskoro. A trebalo bi.

Htela sam da ti kažem da te neću razočarati. Da ću ostati pribrana i zrela i iskalkulisana… baš kako si me naučio. Da ću biti zakovana za tlo kad te sledeći put vidim, i da ti neću jurnuti u zagrljaj. Da te neću moliti za još jedan ples, za još jedan omlet u cik zore, za još jedno uvijanje u toplu postavu tvoje dukserice.

Htela sam da ti kažem da me raduje što ti je do nje zaista stalo. I što ti ona odgovara. Što nećete morati da se borite za levu stranu kreveta, što nećete morati da se prepirete ko će kuvati jutarnju kafu, ili ko će voditi dok igrate. Što nećeš morati da menjaš frizuru, ni način na koji pričaš sa devojkama poput mene – sa devojkama koje su dovoljno blizu da se poigraš, a dovoljno daleko da te ne zaboli kad pate, jednom kad je igrica gotova.

Eto, to sam samo htela da ti kažem… da me ništa ne boli, ništa ne vređa, i da sam savršeno dobro, spremna da ubedim sebe da smo oduvek ništa, da sam jaka, bre, kao dve odrasle žene, a da za metkove nikad spremnija nisam bila, da me ne zanima ni tvoj dečački osmeh, ni njena savršena linija leđa, ni tvoji prsti na njenom vratu.

Htela sam da ti kažem…
Al’ eto, ne znam šta mi bi.


Izvor fotografije: favim.com

Piskaralo uvek željno čipsa, vina, trilera i društvenih igara. Bacila u vodu tri godine ekonomije da bi zaplivala u vodama pisanja, studiranja španskog, i življenja, generalno. Nije se pokajala. Neće reći koliko ima godina, jer i kad kaže – niko joj ne veruje.