Jedan savršen sendvič

Vratio sam se u stan i video je kako sedi na zemlji i prepakuje sveže kupljene stvari. Nove čizme su mi se svidele.

„Zadovoljan sam tvojim izborom.“
„I ja sam“, odgovorila je.
„Hajde mi napravi sendvič“, rekao sam bez blama.
Pristala je uz osmeh: „Evo samo da završim.“

Ja sam je i dalje začuđeno gledao, pa me je pitala da li sam mnogo gladan. Da prekine sve što je radila? Ne. Poručio sam joj da može slobodno da završi. Ipak, posle nekih šezdeset sekundi sam je pogledao trljajući stomak iz čiste dosade. Ona je odmah ustala i krenula ka kuhinji.

Odabrala je mali dečiji tanjir i na njega paralelno postavila dve kriške hleba. Taj sendvič je pravila polako, kao da ništa drugo na svetu ne postoji. Prokomentarisao sam koliki je to zen pravljenja sendviča i ona je izustila “šta”, kao iz sna prenuta. Zaključićemo da nije spoznala istočne filozofije kada ni nakon ponovljenog komentara nije razumela šta sam želeo da kažem. Objasnio sam joj da mnogo pažnje posvećuje samo jednom sendviču. Ona, mažući kečap po gornjoj polovini sendviča (polovine razdvojene tost sirom), reče sudbonosno: „Pa mora da bude savršen.“

„Ja sam celoga života u potrazi za savršenstvom i da nikako da ga pronađem. “
„Da li voliš više ili manje kečapa?“
„Stavi koliko ti smatraš da je ispravno“, rekao sam.

Ona je na donju polovinu sendviča nasula istu nerazmazanu količinu kečapa kao i na gornju i dugo ga razmazivala. Eto, jedina nesavršenost koja joj se mogla pripisati je bio trag pavlake na nožu kojim je mazala kečap. Da li hoću još jedan? Ne. Naravno da neću. Ipak, sačekala je da pojedem da vidimo hoću li još biti gladan.

Nije li to najlepši sendvič na svetu?

U univerzumu osim sendviča i nas dvoje više ništa nije postojalo. Rekao sam joj da treba da se smatra polaskanom jer je iz prve sve uradila kako treba. Pa ja joj čak ni ime ne znam, a već tri dana živim sa njom. Doduše viđamo se samo u krevetu, ali to je već neka druga priča.


Autor: Bogdan Obadić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com