Jutro će promeniti sve

Pokrio me je u toku noći.
Mislio je da spavam.
Vrhom prsta mi je ovlaž dodirnuo rame.
Sedeo je dugo na fotelji.
Gledao je malo u mene, malo u bele zidove.
Osećala sam njegov uzdah svuda po svom telu.
Plakao je.
I ja sam plakala u sebi.
Stezala sam kapke koji su se konstantno natapali razočarenjem.
Vrisak mi je ispunio grudi i utihnuo na nepcima.
Te noći sam umrla.
Umrla sam u dubini ljubavi, koju sam zbog njega stvorila i za njega gradila.
Uspomenu po uspomenu.
Osmeh po osmeh.
Minut po minut.
Sve te uspomene, osmesi i minuti su mi na samom kraju bili i borba i uništenje.
Te noći su točkići kofera rezali moje vene.
Vukao ih je po sobi.
Od ćoška do ćoška.
Od stola do vrata.
Svoje postojanje je pokušavao da sakrije ispod rajfešlusa.
Celo svoje postojanje.
Svako svoje “volim te”.
Sve je te noći spakovao u jedno veliko ništa.
Tako je to kada se ljudi rastaju.
Neka tišina se uvuče u kosti.
I svašta bi čovek rekao, ali mu reči zaćute.
I sve se pred odlazak čini malim i uzaludnim.
Uzaludan je svaki pokušaj da se taj čin olakša.
Jedna duša se cepa na atome.
Jedan plan se pred očima na pleća uruši.
Jedna ljubav je osakaćena i posramljena, jer se zaklela na večnost, a večnosti nije dorasla.
I šta sam mu mogla reći?
Da ga volim?
Da ga molim da ne ode?
Da dam novu šansu starim nemirima?
Da ga grlim i ljubim, kao da je kofer prazan?
Kao da mi nismo prazni ?
Da se pretvaram da se ta noć nije dogodila?
Ili da se pretvaram da spavam, a da u sebi umrem onako kako se umire od ljubavi?
U gluvo doba sam osetila toplinu njegovih suza.
Plakao je mazeći me po kosi.
Nežno, da me ne probudi.
Ali i grubo, kao da me kažnjava što postojim i što mu svojim postojanjem rušim savršeno uređen svet u glavi.
Smetala mu je moja idealogija o večnosti.
Smetale su mu moje olovke umršene u punđu.
Smetao mu je moj glasan smeh.
Smetao mu je moj ples na ulici.
Smetao mu je svaki pokušaj moje ljubavi.
Smetalo mu je što sam znala da se uvučem pod kožu.
Da mu prstima smirim puls.
Da mu rečima opipam nerve.
Toliko mi se odupirao, toliko mi je bežao.
Plašio se da sa litice svog života ne padne direktno u dubine mojih očiju.
I te kobne noći se lomio.
Između dve vatre.
Između okoline i okolnosti i između mene i promene.
Bilo mu je teško da skine svoje maske i bude ogoljen pred svetom.
Bilo je teško, jer neke je toliko jako zalepio da bi skidajući ih skinuo i svoju kožu.
On nije znao ko je.
Njegov lik je bio bezličan.
Njegove reči su bile nedovršene.
On je bio produkt okoline.
On nikada nije živeo.
On je umirao kad god bi se probudio.
A onda je sreo mene.
Mene, spremnu na sve ili ništa.
Mene, potpuno nesavršenu.
Mene, čupavu i musavu.
Mene, zaljubljenu.
Mene, koja često zaboravi na sebe da bi o njemu mislila.
I jedne večeri je on, tako zalizan i naparfemisan, sa svojom crnom aktovkom, gubeći se u vinu počeo da se gubi u emocijama.
I stvarno me je voleo.
Voleo me je u tišini našeg doma.
Voleo me je između poslovnih sastanaka i gala ručkova.
Puštao mi je Baha, a ja njemu Boba Marlija.
Glancala sam mu cipele i vezivala kravate, a on mi je kupovao starke i šarene narukvice.
Zavoleo je moje kožne pantalone, a ja njegove bele košulje.
Stvarno me je voleo.
Voleo me je danas i sutra, ali nedovoljno za zauvek.
Voleo me je između četiri zida, ali nedovoljno za svet.
I ni dan danas nisam sigurna da li se stideo mene, ili onog što je pored mene bio.
Voleo me je i te noći.
Voleo me je dok je od mene bežao.
I voleće me i kada ja budem prestala da volim.
Pred zoru sam osetila mekoću njegovih mokrih usana na obrazu.
Točkići su se kotrljali hodnikom.
Prag je zaškripeo.
Vrata su se zalupila.
Ključ se okrenuo u bravi.
Koraci su se gubili u daljini.
Napokon sam mogla da vrisnem.
Da vrisnem sve ono što sam u sebi skupljala.
Pored moje glave je ostavio izgužvanu ceduljicu na kojoj je pisalo:
“Ne mogu crna i bela biti umetnost.
Previše sam taman za tvoje beline.
Kada bi se pomešali, ja ne bih bio Bog zna šta svetliji, ali bi ti bila znatno tamnija.
Uprljao bih te.
I više nikada ne bi bila ista.
Nema te boje koja može da oboji moj svet.
Izvini.
Znam da si bila budna, ali sam želeo da verujem da žmuriš.
Previše su tvoje oči sjajne za mrak kojim sam ove noći napupnio zidove stana.
Zarobljen sam u šavovima odela i dubinama aktovki, a ti si tako slobodna u širokim majicama, pesmama i osmehu.
Ne bih da te uzalud kvarim.
I ne bih da me uzalud popravljaš.
Ne možeš popraviti ono što ne postoji.
Ja nisam stvaran.
Svakog sam jutra druga maska.
Svakog sam jutra tuđa misao.
Samo sam na momente bio tvoj.
A sada živi.
Ti to najbolje znaš.
Živi za oboje.
Volim te.
Onako kako ne umem da volim. ”
Bacila sam papirić u ugao sobe.
Pa sam bacila lak za cipele.
Pa sam bacila izgužvane košulje.
Pa sam nabacila osmeh.
Bio je to njegov osmeh.
Lažan i plastičan, ali sasvim dovoljan za kraj.
Te noći sam umrla u dubini ljubavi za koju sam živela.
Tog jutra sam se rodila u dubini ljubavi za koju sam bila rođena.
Ljubavi prema sebi.


Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: theriseandshine.com