Kad se jednom izgubim

Kad se jednom izgubim
Otići ću u drugi grad
Gde osećam tvoje ruke
Oko svog struka.
Pronaći ćeš me, znam
I podelićemo onaj kolač
O kom sam ti jednom govorila.
Napravićemo pregršt fotografija
I šarenih sećanja,
Ma koje godišnje doba bilo!
Ljudi će nas prepoznavati
Po našoj ljubavi
Kakvu još nisu videli,
Da momak sa devojčinog stopala skine sandalu koja ju je nažuljala
I poljubi bolno mesto
Onako pred svima na šetalištu.
Ja ću se u zimu skrivati u tvoj vrat,
A ti u moju kosu.
Dugo ćemo šetati i govoriti o zvezdanoj prašini,
Kosmosu, ranama, strahovima i isceljenju.
O kućama, krovovima, oblacima i kiši.
Iznajmićemo mali stan na periferiji,
Na jednom od mnogobrojnih brda tog grada.
Ja ću gajiti ljiljane,
A ti ćeš sklapati svoje makete.
Peglaću ti košulje i vezivati kravate,
Pisaćeš mi pisma i ostavljati ih negde
Gde ću ih naći tek kada odeš na posao.
Volećemo se u tom gradu nas dvoje,
Onako kako samo mi to znamo.
Tamo nećemo biti razdvojeni,
Nećemo biti čežnjivi i željni,
Nećemo nedostajati, neće nas ništa boleti.
Bićemo srećni.
Volećemo se u tom gradu nas dvoje, znam,
Volećemo se u tom gradu…
Kad se jednom izgubim.


Izvor fotografije: pinterest.com


Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.