Kad te ljubav tresne u glavu

– Znaš, bilo bi mi lakše da je bar on rekao da odem, ovako kad sam treba da sečeš, bude zajebano.
– Ih, meni pričaš. Ti dobro znaš kako ja nisam umela da sečem ni ono što nije bilo pravo, a ne takve stvari – odmahnula sam glavom i zevala u Savu dok je sunce pržilo moju kožu.
– Ispade da je sve stvar vežbe – mudro je zaključila i namakla naočare za sunce.
– Hm, malo vežba, a malo i sazrevanje. Jer vidi – okrenula sam se ka njoj i skinula svoje naočare – mi žene preterujemo kad kažemo da smo zrelije od njih. Dobro, što se posla tiče, karijere, ne znam, da kažemo osamostaljivanja i toga svega, i tu i tamo, možda i jesmo, ali za muško-ženske odnose mrtva trka bogami.
– Misliš?
– Aha, pa razmisli samo malo o tome.

Onda smo obe ućutale. Nisam znala o čemu ona tada razmišlja, ali ja sam znala šta je u mojoj glavi.

I stojim iza toga što sam rekla. Znam da stojim sada kada to naglas izgovaram. Jer kad se pojavi taj neko ko te zapravo nauči kako zdrav odnos momka i cure izgleda, opametiš se i osvrneš se: idealizacije i zaluđenosti na svakom ćošku i normalno je da u nekom trenutku sedneš da preispitaš sebe i mućneš malo glavom. Shvatiš da od onog pravog osećaja ljubavi nikada ne bi odustao, ma ne bi ni posmislio, a od nekih osećaja bi jer te muče, jer su ti naporni i teški. I jer takve odnose ne razumeš i ne umeš, ali su ti ipak negde dragi. Zašto?

Zato što i mi ponekad malo ne znamo šta hoćemo. Da znamo, ne bismo se lepile za takve tipove Bogom dane kojima “nećemo dozvoliti da nas vuku za nos”, a onda se stalno vraćamo po još. Upadamo u istu zamku bezbroj puta, na različite načine, ulazimo u krug i vrtimo se. Glumimo ludilo, a to nije ni zdravo, ni odraslo. Nikako nije odraslo.

Mnogo njih te saplete dok se ne opametiš i dok te ne zbuni neko ko zapravo ume da korača pored tebe, umesto da ti stalno postavlja nogu. Tad se zapitaš i shvatiš da si negde i sam kriv za neke stvari. Dobro, da ne preterujemo nisi baš kriv, samo si bio malo mlad i lud. Opet, shvatiš i da si na neke poteze vraški ponosan i da zbog njih znaš da si porastao.

– Mislim da kapiram šta si htela da kažeš. – okrenula se ka meni i uputila jedan shvatajući osmeh.
– Vidiš? Krive smo i mi koliko i oni. Niko nas nije bio po ušima da upadamo u ambise zarad njih i tog “nekog osećaja” za koji smo naivno mislile da je ljubav. – sunce se sakrilo, pa sam mogla ponovo da sklonim naočare i posmatram žive boje.
– I to shvatiš tek kad te osećaj one prave ljubavi tresne u glavu da ne znaš gde si.
– Da, tek kad osetimo ono pravo, dođe nam iz guzice u tu istu glavu šta smo sebi radile.
– Vala baš.
– Al’ šta ćeš, mladost-ludost. Ipak si sve to negde doživeo, proživeo i uživao, ne mogu da kažem. Naučio si nešto iz toga. O sebi pre svega, koje su ti granice do kojih možeš da ideš i koliko toga možeš da podneseš.

Ponovo smo ćutale. Neka prijatna tišina, olakšavajuća, kao i svaki put kada razgovaramo. Kada stavimo sebe ispred sebe. Kroz koji minut, sunce se ponovo otkrilo.

– Ej, ovo opet kreće da prži, pogorećemo – rekla je i počela da silazi sa zidića.
– ‘Ajmo – složila sam se i krenula za njom.

Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.