Kajanje čuvam za kraj

Ja sam od onih koji kajanje uvek čuvaju za kraj! Za kraj dana, za kraj meseca, za kraj života… Ma, bilo čega, samo da dođe poslednje, da ga udaljim od sebe što više mogu jer – teško je.
Znam, možda sam najveća kukavica koja postoji, ali neprestano odlažem taj trenutak kada ću se duboko zagledati u svoje odluke i silno zažaliti zbog mnogih. Usporavam misli čim osetim da odlaze u neželjenom pravcu, zaustavljam ih, kočim, ne dam im da odu tamo gde se ne sme, tamo gde bi moje ludilo počelo.

Ne dozvoljavam im da prizovu moju savest, da otvore vrata kajanju i puste ga u moj život ranije nego što sam i sama planirala da ga pustim. A, znam, doći će i taj dan i boleće! Boleće silno poput svih godina koje su prošle, udaraće poput uragana i rušiti me kao što vetar ruši nemoćno granje, ogolelo i beživotno koje mu se potpuno predaje, svesno da nema snage da mu se odupre.

Kajaću se tog jednog dana i za da i za ne, za ono što nisam uradila, kao i za ono što jesam, za poljupce i dodire, za suze, za bol, za sreću, za mnogo izgovorenih i neizgovorenih reči. Kajaću se i za ljubav, ako za to ikako može da se kaje, za odlazak i za vraćanje, za neprospavane noći… Za sve!
Da, tog nekog dana u budućnosti doći će na red i to kajanje za sve što je bilo i za ono što je moglo biti i teći će suze koje je, možda, ranije trebalo da teku, slivaće se niz lice umorno od odlaganja tog momenta koji je morao doći nekad.

Jasno mi je,kajaću se tada kao najveći grešnik na planeti terajući sebe na najbolnija sećanja u životu i to će biti moja kazna za svaki učinjen i neučinjen greh. Ja kajanje uvek čuvam za kraj, kada sve prođe i kada ono jedino ostane kao svedok svega što je bilo.


Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com