Posle mnogo godina razmišljanja o tome, shvatila sam da je pravi odgovor: “ NIKAKO”.

Mi nikada nećemo sa sigurnošću znati da li je neko zaista srećan, ukoliko nam to sam ne kaže. Naše je da stvorimo situaciju, u kojoj će se ljudi oko nas osećati opušteno i bez straha moći da izraze svoja razmišljanja, zapažanja i prave emocije. Mi, sami, ne možemo nikada tačno proceniti, i ne treba da preuzimamo to na sebe.

Često, i kada razgovaramo, razmišljamo da li možemo verovati njihovim rečima, pa se brinemo oko toga da možda nešto ne prećutkuju i prikrivaju. Onda, provedemo dane i noći razmišljajući da li se iza osmeha krilo nešto drugo, da li je bes bio posledica nečeg iz prošlosti što nije rečeno.

I kako onda proceniti jesu li nama dragi ljudi iskreni po pitanju svojih osećanja, da li im činimo da se osećaju lepo i doprinosimo njihovoj sreći ili samo potiskuju svoje iskrene emocije i podnose nas??????

NIKAKO!

Počinjem da shvatam, da je to njihov problem. Ako oni ne žele da iz svakog odnosa izvuku najpozitivnije,  i da se bore za ono do čega im je stalo, nego pristaju da pasivno posmatraju sve oko sebe, zašto bi vi sebe opterećivali time?

Vi imate svoju sreću za stvaranje, svoj život za građenje, ako vam je lepo je sa nekim uživajte u tome.

Svako ima svoje pravo glasa, svako treba da se bori za ono do čega mu je stalo. Ako se ne bori za svoju sreću, onda mu nije bitna.

Najveći naš problem je što stalno brinemo da drugima bude bolje, da su drugi zadovoljni. Sebe stavljamo na neko drugo, treće, peto, deseto mesto. To svako od nas radi, pa se desi da napravimo jedan magični krug u kome se svi vrtimo nezadovoljni što nismo nekoga usrećili, a samo je trebalo početi od sebe.

Skrivamo svoje nezadovoljstvo da nekoga ne bi povredili i onda provodimo dane i godine u tom začaranom krugu praveći situaciju iz koje se nećemo lako izvući, gde ćemo pre otići nego uspeti bilo šta da rešimo.

Ako smo mi iskreni prema nekoj osobi po pitanju svojih emocija, svojih misli i doživljaja, logično je da to isto očekujemo od nje. Mi ćemo biti srećniji jer ništa ne skrivamo, ali ne možemo, koliko god nam to bilo bitno to isto uraditi i za njih.

Naše je da se borimo za sebe i da uživamo u tome, a oni se moraju izboriti sami.


Izvor fotografije: spiked-online.com


 

Svetlana Antić je diplomirani ekonomista koji od ekonomije za sada ima samo diplomu. Voli psihologiju i, iako nikada nije u potpunosti razumela ni sebe, aktivno se trudi da razume sve oko sebe. Emotivno i razmaženo biće, koje sa 26 godina i dalje veruje u bajke.