Kako se igra Života

U jednom visokom soliteru, toliko visokom da mu se sa početka ne može sagledati kraj ni sa kraja početak, šćućurila se jedna mala soba. A u toj maloj sobi igra se mali Života. Od jutra do mraka Života igra istu igru, i toliko je njome zanesen da njegova majka Božana može spokojno da obavlja svoje poslove, bez bojazni da će njeno zlato počiniti neku štetu kada od njega na trenutak skloni pogled.

Posle ručka i posle večere, po ustajanju i pre spavanja, kada napolju sunce prži i kada liju kiše i snegovi veju, Života igra igru koju je sam izumeo. Uporno i predano, kroz okruglu rupu na jednoj velikoj teškoj kutiji ubacuje loptice i kockice. U njegovoj dečjoj spoznaji ne postoji pojam dna – pa tako i kutija kojom se zabavlja nema dno i za njega nikada nije čula. I tako, na veliku radost deteta, igračke propadaju u njene dubine iznova i iznova, i nikada ne dolazi trenutak u kome je kutija prepunjena i u kome se igra okončava. Ko zna – možda loptice i kockice kojima se Života igra i nisu bile igračke; možda ih je neko nekada sazdao sa kakvom drugačijom namerom. Neke od njih mogle su postati temelji raskošnog i tajnovitog zamka; nekima je možda trebalo obuzdati obale podivljale reke, a drugima ukrasiti police nekog starinskog ormara. Prave ih majstori u susednoj Sudbiniji, ko zna sa kakvim ciljem i upotrebnom vrednošću – na etiketi ne piše ništa. Za malog Životu one su igračke, a njihovo poreklo i mogućnost drugačije upotrebe nimalo ga se ne tiču.

Kao što u njegovoj detinjoj glavici ne obitava ideja dna, tako nema ni delikatnih predstava o različitim vrstama materijala, o težinama i teksturama. I zato Života ne zna da su njegove igračke napravljene od raznih materijala. Od čega su one loptaste, nije baš lako precizno utvrditi. Kada ih stavite na dlan, čini vam se kao da na njemu nema ničega – a opet ste svesni da vas jasno pritiska nešto čudnovato, ni teško ni lako, isto tako čudne, neodređene boje, za koju ne možete da tvrdite ni da li je boja ili samo senka nepoznatog izvora. Pa ipak, loptice je najlakše gurnuti kroz otvor na kutiji – i svaki put kad igračka bez protivljenja sklizne kroz okruglu rupu da bi propala u nepregledni mrak, Života se radosno smeši i nevino tapše ručicama, srećan zbog svog uspelog poduhvata.

Kockice su nešto drugačije od loptica. Marljivo prebire po njima mali Života, uzimajući povremeno iz hrpe igračaka onu koja mu se u tom trenu učini najlepšom i najzanimljivijom. Ponekad mu prsti napipaju finu kocku od plastelina, koju onda uporno pokušava da proturi kroz okrugli otvor. Igračka se malo opire, ali polako popušta pod pritiskom upornih dečjih prstića i oblih ivica rupe. I tako postaje nešto između kocke i lopte – premalo lopta da bi se kotrljala, a premalo kocka da bi se dičila oštrim ivicama. A opet, sasvim pristojna da nastavi put na koji je Života šalje. Desi se i da iz gomile izroni poneka kocka od metala – glatka i čvrsta, ivica snažnih i sigurnih, obojena u neku magičnu i za oko prijatnu boju koja prikriva njenu pravu prirodu. Života ne zna šta su metali, i ne razume zašto mu ove tvrdoglave kockice uvek zadaju muku u igri. Jer one nisu kao ove od plastelina, i koliko god ih uporno gurao kroz otvor na kutiji, one još upornije zadržavaju stari oblik. Života se mršti, preznojava, okreće kocku na jednu i na drugu stranu. A onda je baca na gomilicu kraj kutije, među ostale kockice koje nisu htele da učestvuju u igri.

Posebno interesantne Životi su kocke od stakla, iako ih retko prepozna na prvi pogled. I one su, kao i ove prethodne, maskirane različitim bojama; i one se inate i odbijaju da se odreknu svojih oštrih ivica. Ali ih Života, dete čije su snaga i upornost nesrazmerne njegovim godinama, i dalje gura kroz okrugli otvor – sve do zabavnog trenutka koji mu donosi neviđeno ushićenje. Pod pritiskom jakih dečakovih šaka, ne želeći da se pretope u neki novi oblik, staklene kockice pucaju. Raspadaju se u hiljade i milione staklića, što se poput svetlucavih konfeta raznose kroz ustajali vazduh dečije sobe. Života ih radosno dočekuje, sakuplja, pa ponovo baca uvis, posmatrajući staklene deliće kako iznova padaju na pod, kao teške, providne pahulje. I kao što ga krasi neobična snaga, Života je tako obdaren i nesvakidašnje tvrdom kožom i neosetljivošću na bol – koliko god stezao u svojim malim šakama ostatke nekadašnjih kockica, na njegovim dlanovima nema ni ogrebotine. I zato majka Božana ne brine kada iz kuhinje čuje glasan smeh svog malog sina, i ne oduzima mu igračke da se slučajno ne bi povredio. Dok u ogromnim loncima spokojno meša nepoznate sadržaje, majčinski brižno razmišlja o tome da, kada naredni put naručuje igračke iz Sudbinije, uzme malo više staklenih kockica. Nema veze što su malčice skuplje – bitno je da Života bude srećan.


Izvor fotografije: pixabay.com


Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti. U stvarnom životu bavi se novinarstvom, pisanjem poezije i proze i stvaranjem šarenih kreacija od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude,  i nebo u svim njegovim varijantama.