Kako se postaje nečije sećanje?

Upoznajemo se. Pružam ti ruku. Moj dlan dodiruje vrhove tvojih prstiju.

– Ja sam Tvoje Sećanje.

Izgovaraš svoje puno ime i prezime.

Podsećaš me na nekog koga sam nekada poznavala, a ta naličja su opasna stvar. Možda se nikad ne bih usudila da izgovorim naglas neke istine da u tvojim očima nisam videla njegovu čežnju. Da nisi govorio da živiš život koji je pripadao njemu i kojem sam se divila, jer je za takav život potrebno hrabrosti.

Živeti punim plućima postalo je izlizana fraza koju najviše koriste oni koji ni ne umeju da žive. Onaj ko zaista živi nikada se neće ni setiti da to treba posebno da naglasi.

Ti si iluzija; loš odraz u ogledalu jedne neostvarene želje. Žalostan pokušaj iskušenja koje bi trebalo da poduči samopoštovanju. Ličnost uskraćena za integritet najjeziviji je prikaz našeg okruženja koje se odavno ogadilo ljudima koji su iole očuvali svoj razum.

Sećam se kada sam te ugledala kako mi je bilo potpuno nevažno ko si. Bio si jedan od onih za kojima se nikada ne bih osvrnula u prolazu. Jedan od mnogih koji ne ostavljaju trag. Ali to tvoje primicanje, ta samouverenost koju je bilo teško poljuljati probudili su u meni inat, koji te je još više izazivao da se približiš I pogled pretvoriš u dodir, a inat pretopiš u naklonjenost.

Bila je noć. Tama je prikrila sve one prelepe pejzaže koju je dnevna svetlost do pre nekoliko sati otkrivala.Prohladni vetar mrsio je kosu. Čulo se kako svaki fijuk zavija i taj zvuk parao mi je uši. Moglo je da se nasluti da ta noć ne ispunjava dugoročne ciljeve, već ostvaruje kratkotrajne trenutke strasti koja ostaje utisnuta na koži dugo nakon što se rasplamsa pa utihne.

Kad nedostajanje počne da proganja, širi se prostor za lakomisleni manevar. Tad čovek pristane na kompromis; poveruje u privid; prepusti se trenutku.

Postaje teže nego što sam mislila izboriti se sa sopstvenim egom. Naviru pitanja: Šta sam očekivala? A šta se ostvarilo? Gde je zapelo u realizaciji plana koji nikada nije ni postajao? Samo sam ja toga izgleda postala tek sada svesna.

Zadržani vrisak para svaki organ u telu. Ispoljava se kroz bol. Prazninu. Anksioznost. Frustraciju. Jača sam od tebe, ali sebi sam uvek bila najveći neprijatelj. I nisi ni važan ti. Ti si bio noć, želja koju sam svesno odabrala a nesvesno odvukla u vreme izvan te noći. Nije smelo tako da bude. Nisam smela da ti dodelim ime. Trebalo je da ostaneš samo Neko ko se zaboravlja. Trebalo je da ostaneš samo čežnjiv pogled kakav se upućuje nekom ko se ima za trenutak, pa ostavlja. Bez kajanja, osude i srama.

Ako me sretneš, a srešćeš me jednom, uverena sam u to, makar to bilo samo u prolazu, u nekakvoj evropskoj metropoli koja guta ljude, nemoj da pomisliš da bi bio red da se javiš. Ostavi kodeks koji nisi ispoštovao kada je trebalo i produži dalje.

Izbrisaće se reči, samo će ćutanje ostati da nagriza poput soli. Sa rečima je lako – čuješ ih pa zaboraviš. Ali kako se boriti sa ćutanjem koje ostaje u nama da destruktivno deluje na svaku misao?

Ako se ikad zamisliš nad svojim postupcima, pa ti na um padne nešto što podseća na nas, priznaj barem sebi, kada već meni nisi smogao hrabrosti, da smo imali avanturu koja nije značila bliskost; da poljupci ne obećavaju nežnost; da svaki zagrljaj ne znači sigurnost i da vođenje ljubavi nije isto što i spavati sa nekim.

Nisam se snašla u ulozi koju si mi dodelio, mada sam nailazila i na iskusnije učitelje od tebe. Nešto mi tu ne ide, uvek sam jedan korak iza tvoje laži i još jedan iza tvog bezličja. Korak bliže agoniji.

– Ovde čovek zaista može da osluškuje sebe.

– Ko si ti?

– Biću ono što ti od mene stvoriš. Pričaj mi o sebi.

Izazivaš Reči. Golicaju mi vrh jezika i miluju usne. Melodične su. Iskrene. Pomalo neoprezne. Razigrane. Neposlušne. Puštam ih da se poigravaju u vazduhu. Da izabereš koju ćeš od njih vezati za sebe i poneti sa sobom. Kuda Sećanja odvode Reči? U kakvoj tamnici ih drže kada ih otmu?

Pogledaj ono Ostrvo.

Pokazuješ na nešto što se jasno nazire čak i u gustom mraku koji nas okružuje.

Govoriš o nekakvoj samostalnosti. O tome kako se diviš smislu. Stavu. O postojanju. O stajanju uspravno. Pominješ svrhu. Pripadnost. I kako je važno imati jasno definisan cilj.

Zaboravićeš. – izgovaram kad kažeš da dobro pamtiš. Provociram i molim te u sebi da ne nasedneš na tu provokaciju.

– Budi mi Sećanje.

Kako se postaje nečije sećanje?

Šta se pamti?

Da li čežnjiv pogled; da li iskrena reč; da li intimni trenutak nežnosti?

Kako se postaje nečiji Izbor kada se prokockaju sve šanse koje je život jednom velikodušno dodelio?

Smešiš se. Osmeh se ne zaboravlja. Osmeh uvek opomene da se životu treba radovati. Na neki poseban način osmeh obavezuje.

Pamtim. Način na koji izgovaraš moje ime. Pogled iz kojeg isijava samouverenost. Poljubac. Opiranje. Pristanak. Pokušaj. Jedanput. Drugi put. Bezbroj pitanja. Nekakvo moralisanje. Tišinu. Držanje za ruke. Obećanje koje nećeš ispuniti. Jer  već si na početku naglasio da si samo sećanje. Moje sećanje. A od mene zavisi šta ću od tebe napraviti. Ako kreiram Očekivanje, sama ću snositi odgovornost za to. Jer se ti nisi obavezao da ćeš ispuniti bilo šta. Obećanja ionako postoje da bi bila prekršena.

Kada se očekivanja ne utope u beskraj plavetnila, ona ostaju vezana za čoveka koji ih je  stvorio i koji ih vuče za sobom kao što osuđenik vuče godine doživotne robije.

Gde je nestao smisao koji si pominjao?

Kada je svanulo?


Autor: Tijana Katić ◊ Izvor fotografije: pexels.com