Kasniš!

Spuštam pogled na sat. Opet kasnim. Mislim, još uvek ne kasnim, ali kasniću ukoliko ne uspem da oborim rekord Juseina Bolta jedno desetak puta zaredom. Dakle, garant ću zakasniti, a ako, to jest kad, zakasnim isprobadaće me pogledom tih svojih kristalno smeđih očiju. Reći će „Kasniš…“ i zatim će me ignorisati narednih par minuta dok budemo stajali zajedno u redu čekajući hranu. I ne, neće uopšte biti relevantno to što kasnim samo dva tri minuta, jer, jelte, svejedno kasnim.

„Sledeći put te neću čekati…“, reći će kasnije tokom večeri, ali odaću vam tajnu – ipak će me sačekati. Sačekaće me, ali će odbiti moj zagrljaj, zato što ipak mora nekako da me kazni, zar ne?

Crveno svetlo na semaforu. Bacam pogled ka nebu i prosto znam da me namerno troluje. Zaista, Veliki? Zar baš svaki semafor? Uzdišem i spuštam pogled nazad na crvenog čovečuljka. Zeleni kao da je negde zalutao i ima problem da pronađe put nazad. Zeleno. Konačno! Provlačim se između bakice i ponosne „majke“ jedne zabunjene pudlice i prelazim ulicu.

Stiže mi poruka: „Gde si?“. Gledam na sat i vidim da kasnim već ceo minut. Dovraga! Zašto moje prokletstvo ne deluje na nju? Naime, moje prokletstvo, ali istovremeno i blagoslov, je to da uvek kasnim, ali nikad ne zakasnim. „Kako to?“, pitate. Pa lepo, uvek se desi nešto što u potpunosti anulira moje kašnjenje. Ili me poveze neko kolima. Ili naleti neki autobus koji kao da je poslat od samog Boga. Ili zaista usput oborim Boltov rekord. Ili osoba sa kojom treba da se nađem kasni više od mene. Ili… Pa do sad je bilo svega i svačega. I zato je to prokletstvo, jer uvek imam taj osećaj večitog kašnjenja, i blagoslov, jer nikad zaista ne zakasnim. Međutim, kad god treba da se nađem sa njom, ništa me ne spase! Nikad! U potpunosti je imuna na blagoslovni deo mog prokletstva! „Tu sam za minut…“, lažem, jer znam da će mi trebati tačno dva.

Konačno stižem i vidim je kako me čeka naslonjena na zid. Probada me očima par puta dok joj prilazim i onda se samo bez reči okreće i počinje da korača ni ne proveravajući da li je pratim. Zna da je pratim, isto kao što i ja znam da, iako to ovaj put nije izgovorila, glasno je pomislila: Opet kasniš!


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: favim.com