Kasno je Katarina

Kasno je Katarina
kasno za sve
za šetnju gradom
za snove
i korake
teške
spore
i trome.
Korake, kojima se
jurimo
iako večito
jedno od drugog
bežimo.
Zaboravi Katarina
zaboravi sve
sve dane
koje smo provodili
i noći,
čijoj tami
smo se rugali.
Ulična svetla
koja smo
osmesima našim
palili.
Svaku posetu
likovnoj galeriji
u kojoj smo se
prvi put
mi, sreli.
Ostavi Katarina
ostavi sve
i ne sećaj se
kako su nam se
suncokreti klanjali
Mokranjčevih
”Rukoveti”
koje smo slušali
Lune
i njenog sjaja
koji je svakoj
našoj večeri
bio veran saputnik.
Odlazi Katarina
i ne okreći se.
Pusti me
ja ionako nemam
Bog zna šta
da ti dam.
Kišu suza.
Najezdu sećanja.
Nemiran san.
Zato te molim
poslušaj moj glas
u nekim tuđim očima
sebi potraži spas.


Autor: Mario Bačlija ◊ Izvor fotografije: pinterest.com