Koferi

-Vidim ja ti bi radije sad tri ispita polagala nego da ideš na dejt. – sedela je na krevetu u pidžami, listala kataloge ispunjene šminkom i pila svoju drugu kafu tog dana. Boginja.
– Joj, se mnogo vidi da sam nervozna? – sela sam preko puta i kršila prste u krilu.
– Pa ono, ne bi bilo loše da malo o'ladiš.- još jedna stranica je bila okrenuta i još jedan gutljaj ispijen.
-Ama znaš kad ne znam kako da se postavim? On je normalan! Kad kažem normalan, mislim smiren, zna šta hoće, preduzimljiv. Prosto je jedan odrastao muškarac, a ti znaš da ja umem pričam kao navijena, ugušiću ga, još kad se unervozim…
-Super, onda se smiri malo, drmni nešto, pa idi.
-Jaoj, hoću da idem, a opet sa druge strane kad bi samo odložio…

Podigla je glavu i zagledala se u TV. Ponovo se vratila na katalog, pa konačno pogledala u mene.

-Znam da se plašiš, znam da je brzo, znam da je situacija sranje, al’ daj sebi šansu. I sebi i njemu. Ništa ne gubiš.
-Mhm. Aj ćao, odoh!

Izašla sam iz stana i iza sebe ostavila toplu pidžamu, papice u obliku koala sa ušima, toplu TA peć, i prešla granicu u svet odraslih. Sad je trebalo biti cura koja ide na dejt sa savršenim dečkom. Osim sitnice koja je curu proganjala.

Dok sam hodala ulicom i nameštala šal oko svog vrata, prošla mi je kroz glavu poražavajuća činjenica da su me moji muškarci zapravo sjebali. Da, sjebali do te mere, da više ne umem ni na dejt da odem sa normalnim čovekom, a da se ne tresem od straha. Najbedniji osećaj na svetu.

Ništa manje nervozi nije doprinela ni činjenica da sam godinama sama. Sama jer mi je muka od ispraznih odnosa poput ispijanja kafa, držanja za ruku reda radi, nedefinisanih odnosa, sramotnih jutara i tuđeg mirisa na mojoj pidžami, uz tu i tamo neki zagrljaj i poljubac koji bih evocirala narednih meseci, dok se potpuno ne izližu ili ih zamene novi. Privremeni, jer da su bili trajni, ne bi tu nikakve smene ni bilo.

A taj moj Gospodin Savršeni koji me je čekao kod sata u pet, kroz mesec dana je pakovao kofere i išao preko. Jer i kod normalnih mora da postoji nešto nenormalno. Klasika, jebiga. A ja sam se plašila.

Plašila sam se odlučnog čoveka, plašila sam se kako izgleda to sve u njegovoj glavi, plašila sam se sebe, plašila sam se da ga ne povredim od tog silnog straha. A opet, nisam odolela i otišla sam da se vidimo.

I stajao je tamo, kod sata tačno u pet. Moj Gospodin Savršeni, toliko savršen da tih dana nikako nije mogao postati moj onako kako ga želim. Da se budimo zajedno, da gledamo filmove, da se nedeljom izležavamo, da sedimo i posmatramo oblake, dajemo imena zvezdama i pričamo o cveću i knjigama. Jer za sve to nije bilo vremena.

Zastala sam kad sam ga ugledala. Nisam videla trg i ljude od kojih je bašta obližnjeg kafića vrvela. Videla sam pokretne stepenice koje su vodile do izlaza na terminal, videla sam hostese aerodroma, šaltere i jasan raspored letenja: ODLASCI: Beograd – Malta – vreme poletanja – 06.10.

Trepnula sam. Jednom, dva puta. Petnaest puta ne bih li tu sliku oterala iz glave. A onda sam zakoračila ka mom Gospodinu Savršenom i pustila ga da me odvede na palačinke.


Izvor fotografije: pinterest.com


 

Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.