Koliko godina imaš?

– Zaboga, devojko, koliko godina imaš? – prevrnula je očima gledajući novu kolekciju svezaka.
– Tri. – rekla sam sa sigurnošću kakvu samo trogodišnjakinje mogu imati, ali je to nije ubedilo.
– Ne, nemaš tri godine. – prevrnula je očima.
– Da, imam. – promislila sam i potvrdila – Osam puta tri!
Prostrelila me je pogledom. 
– I još malo preko. – dodala sam, preračunavajući.
– Ti si stvarno pukla. – spustila je glavu u šake i zadržala se tako.
– Misliš, Pujka. – rekla sam između dva zalogaja keksa.
– Šta si rekla? – podigla je glavu u neverici.
– Ništa… – sad sam ja prevrnula očima.
– Je l’ ti to opet izmišljaš reči? – pokušavala je da suzbije smeh praveći se besna.
– Ne, ovu sam odavno izmislila! – pobedonosno sam se uspravila i vratila svoje nove sveske u torbu.

Onda smo sedele i pričale na neke ozbiljne teme. Jer znaš, ja zapravo umem da budem vrlo odrasla, samostalna i relativno odgovorna. Umem da dobijem neke super ocene, osmislim neke velike projekte i dobijem povišicu. Umem da budem autoritet nekim drugim trogodišnjacima, rame za plakanje nekim odraslim devojkama i radnik za primer na poslu.

Ali me, kako da ti kažem, ne radi odraslost. Ne radi me da radim sa rezervom, volim sa rezervom i živim sa rezervom. Ne radi me dan bez uvrnutosti, nepromišljenosti i radoznalosti. Ne rade me ozbiljna odela za odrasle žene ni ozbiljne štikle za ozbiljne sastanke. Ne radi me mrzovoljna kafa bez nečeg slatkog, ni nešto slatko bez slanog posle.
Ne radi me uplitanje u tuđe odluke ni puštanje drugih da donose moje. Ne radi me foliranje da sve ljude volim, ni da mi je sve super, kad nije. Ne radi me srcovanje da bi mi se uzvratilo. Ni na fejsu, ni u životu. Ne radi me ljubav na kašičicu ni licemerje na kilogram.

I ne treba mi ta takva odraslost.
Spuštanje očekivanja,
danonoćna obećavanja,
i na kraju – ništa.
Burne noći i prazna jutra.
Komentari preko ograde i malodušne osude.

Ne treba mi.
Razumeš?

Neću da prestanem da se izmotavam i kupujem kinder jaja.
Hoću da me razumeš, zagrliš, i da smislimo neku reč zajedno.
Neću da “prevaziđem”, “odrastem” i da se “saberem”.
Hoću samo da me ne diraš ako ne umeš da me dotakneš.

Jer znaš, ja neću da ignorišeš trogodišnjakinju u meni.
Hoću da je voliš.

Da je voliš, ili da odeš.


Izvor fotografije: goalcast.com


U radno vreme živi od pisanja. U slobodno vreme piše da bi živela. Prerazmišljava, prokrastinira i obožava drame. Dajte joj čips, pivo i dovoljno uvrnutog sagovornika i niko neće biti povređen. Kako to mislite – ne drži sve konce u svojim rukama?