Korak ka odavanju

U čast nekome sa kime danas obeležavam događaj, u čast noći koja je ušla na pretposlednji sprat gostionice, u sobu broj 12. 

Onda kada je dovela ekstreman broj čašica tekile u naša oznojena tela što se taru jedno o drugo po zgužvanoj postelji. 

Drhte kapci dok njima neželjeno zaklanjam vidik. Pretpostavljam da je neželjeno samo iz straha da propustim još neki neverovatno dobar trenutak, koga sledećeg dana verovatno neće biti. 

Ispostavilo se da zaključivanje na osnovu dalje ili bliže prošlosti nije uvek dobar naum. 

Ponovio se delimično. 

Zapravo je sve bilo delimično, osim možda skrivenih borbi protiv sebe u cilju sprečavanja ikakvih ponavljanja koja imaju uske konekcije sa tobom. 

Povećavale su se. I postale nepodnošljive samo zato što su se nasilno rađale. 

Sasvim je nevažno koliko puta sam izgovorila da ne želim, kada je priča u mojoj glavi zvučala prilično bolje.

Takođe je nevažno koliko ćutim o istini, kada ona ispliva iz mene istog trenutka kad poželiš da mi približiš svoju duhovnu širinu.


Autor: Katarina Dinić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com