Kraljica Pakla

Nisam mogla da se suzdržim da se nasmejem dok smo silazili u pećinu.

„Šta je smešno?“, pitao je Venera.

„Komična mi je ironija činjenice da se kapija Pakla nalazi pod manastirom.“

„Hej, nije kao da siroti monasi znaju šta leži ispod njihovog svetog doma“, reče Venera uz veliki kez. 

Našli smo se ispred velikog zida satkanog od senki, a maskiranog u stenu. Venera položi ruku na njega i promrmlja par reči koje nisam uspela da razaznam i senke se razgrnuše otkrivajući ogromnu belu kapiju, ne toliko različitu od rajske, pred nama. Kraj nje su stajala dva krupna demona, očigledno stražareći. 

Moj brat im je prišao, a ja sam ga u stopu pratila. 

„Moj kralju…“, glasom punim poštovanja izgovori demon sa velikim ožiljkom preko lica i nakloni se Veneri. 

„Amone… Kako si?“, reče Venera rukujući se s njim prijateljski.

„Ne mogu da se požalim“, odvrati demon.

„Čorte…“, Venera oslovi drugog demona koji mu se takođe naklonio, i pruži mu ruku, kako bi se i s njim rukovao, ali čini mi se, nešto formalnije nego sa Amonom.

„A ovo mora da je čuvena Gabriela koju si nam toliko pominjao“, reče Amon kavaljerski mi se naklonivši. „Ako priče o tvojoj lepoti nisu preuveličane, zaista ne bih želeo da testiram istinitost onih o tvojim veštinama s mačem…“, dodade šmekerski mi se osmehnuvši.

„Da, to zaista ne bi želeo…“, rekoh sasvim neskromno i pružih mu ruku smešeći se, ali je on, umesto da se rukuje sa mnom, prihvati i prinese usnama nežno je poljubivši poput kavaljera iz nekog, čini se, već davno minulog vremena. 

Venera prevrnu očima. „Amone, ako si završio sa flertovanjem s mojom sestrom, da li bi bio tako ljubazan da mi kažeš gde bismo mogli da nađemo moju ženu? Jel’ u svojim odajama?“

Smešeći se i nekoleboljivo držeći moj pogled, Amon reče: „Ne, poslednji put kad smo je videli, bila je na putu ka hali s prestolima.“

„Aha, ok. Hvala.“

„Ali…“, dodade Amon prebacujući pogled sa mene na mog brata, “Da li bi prvo mogli na kratko da svratite do štenare?“

„Do štenare?“, upita Venera začuđeno. 

„Da, Fifi je malo terorisala demone i ljudske duše, pa smo morali da je zatvorimo. Mislim da joj samo nedostaješ…“

„O, tako mi devet krugova Pakla… U redu, popričaću s njom. Hvala ti, Amone. ’Ajmo, Gabi, izgleda da danas upoznaješ i Fifi.“

„Fifi? Zaista? Šta, imaš pudlicu ili tako nešto?“, upitala sam zabavljeno.

„Tako nešto…“, osmehnuo mi se Venera nestašno.

„Drago mi je da smo se upoznali, Amone“, rekoh osmehnuvši se demonu.

„Ne onoliko koliko je meni… Slobodno svrati jednom kad budeš imala vremena – ispričaću ti kako sam od tvog brata zaradio ovaj ožiljak…“, reče i uzvrati mi osmeh.

 

„To nije pudlica!“, izgovorih razrogačenih očiju gledajući troglavog psa veličine teleta koji je pomahnitalo skakao po Veneri i svim svojim jezicima ga lizao po licu, nekim čudom uspevajući da ga ne zakači svojim monstruoznim čeljustima. 

„Dobro je, devojko, dobro je… I ti si meni nedostajala…“, govorio je psu mazeći ga po glavama.

„To je jebeni kerber!“, dodala sam, na šta je Fifina leva glava zarežala na mene.

„Gabi! Pripazi malo na rečnik! Fifi je osetljiva na ružne reči…“, ozbiljno me prekori Venera.

„Zaista? Ti me prekorevaš za ružne reči? Ti?!“, u neverici sam upitala.

„U njenom prisustvu da… Jel’ da, lepotice moja! Jeste, jeste! Da, da, i ti si meni nedostajala…“

„Tako mi Oca, mora da sanjam… Uštinite me, molim vas…“, promrmljala sam u neverici.

 

Nakon što se moj veliki bata izigrao sa svojim „malenim“ ljubimcem i nakon što joj je objasnio da ne sme više da teroriše demone i ljudske duše i obećao da će češće dolaziti, nastavili smo naš put ka hali s prestolima i mojoj snaji, kraljici Pakla, koja nas je već, što tad još nismo znali, očekivala.

Na putu ka kraljevskoj palati, prošli smo kroz gradić u kom su obitavale ljudske duše. Kada bih rekla da smo prošli nezapaženi, lagala bih. Svi su nas radoznalo posmatrali, to jest mene su radoznalo posmatrali – bila sam prvi anđeo kog su, nakon Venerinog silaska u Pakao, imali priliku da vide. S druge strane, pogledi koji su padali na Veneru su bili puni strahopoštovanja – u nekima je nadvladavao strah, a u nekima poštovanje. Jedna stara duša ga je pozdravila uz blagi naklon, a moj brat je otpozdravio čoveku po imenu.

„To je Aharon. Živeo je u starom Egiptu. Znam ga već milenijumima, još otkad je u Jami okajavao svoje grehe.“

„Znači nakon što okaju grehe, nastavljaju svoje postojanje u ovom gradiću?“

„U ovom ili jednom od ostalih…“

„A koliko ih ima?“

„Koliko ih ima u Raju?“

Zamislila sam se. „Previše da bi se izbrojalo…“

„Eto ti odgovora“, osmehnuo mi se Venera.

 

Kad smo kročili u velelepnu palatu sazdanu od belog mermera, Venera nije zastao kako bi mi omogućio da je razgledam, nego se odmah, bez ijedne reči, uputio kao hali s prestolima. Znam da ju je osetio… Znam jer sam je osetila i ja… Kraljičinu energiju nije bilo moguće ne registrovati. 

Pravo da vam kažem, ni ne sećam se kako je izgledala ta prostorija… Ne sećam se, zato što je sva moja pažnja bila usisana njom, kraljicom Pakla, koja je sedela na jednom od tri prestola čekajući nas. Energiju kojom je zračila nije bilo moguće ignorisati, ali ona… Ona uopšte nije bila onakva kakvom sam je zamišljala. Nije uopšte bila visoka avet oštrih noktiju i još oštrije kose, uskog lica, urokljivih očiju i zlokobnog osmeha, ne. Bila je… Bila je sitna, jedva metar i šezdeset… Nežne ručice su joj ležale u krilu dok je dugačka, meka, crna kosa u loknama padala preko njih i okruživala slatko lice ukrašeno malenim punim usnama, prćastim nosićem i krupnim crnim očima koje bi za tren i kamen očarale. 

„Lili…“, izdahnu Venera.

Kraljica se osmehnu, ustade sa prestola i bosim stopalima krenu da korača ka njemu, koji je takođe već koračao ka njoj. Našli su se na sredini prostorije, ali pre nego što je moj brat uspeo išta da kaže ili učini, ona mu je zalepila šamar, tako lagan da je Venera poleteo bzinom koju ni moje anđeosko oko nije moglo da isprati i zakucao se leđima naglavačke u zid udaljen bar desetak metara, koji je pod udarom njegovog tela napukao na nekoliko mesta. Međutim, pre nego što je krenuo da pada ka tlu, njegova supruga je već stajala kraj njega držeći ga jednim dlanom priklještenim uza zid. 

„To ti je zato što te toliko dugo nije bilo…“, rekla je glasom satkanim od svile i meda, a zatim je spustila svoje usne na njegove. 

Nakon što su poljubac priveli kraju rekla je: „A to ti je zato što si mi nedostajao… Skote!“

Venera se zadovoljno iskezi: „I ti si men…“ Ali ne uspe da dovrši, pošto ga je kraljica pustila na milost i nemilost gravitaciji koja mu je glavu upoznala sa tlom. 

„Au!“, reče on ustajući i trljajući teme glave šakom. 

Sad se ona njemu zadovoljno iskezi, na šta je on samo zgrabi i privuče u strastan poljubac koji je, s obzirom na moje prisustvo, trajao malo predugo. 

„Izvini… Stvarno jesam skot…“, reče nakon što je konačno oslobodi iz svog čeličnog zagrljaja.

„Već znaš da sam ti već oprostila…“, reče gutajući ga svojim očima bez dna. „A ovo mora da je čuvena Gabriela!“, dodade okrećući se ka meni. 

„Da… Gabi, ovo je moja žena – Lilit.“

„Nemaš pojma koliko mi je drago što te konačno upoznajem! Venera mi je toliko pričao o tebi!“, iskreno sam uskliknula pružajući joj ruku koju je ona totalno izignorisala privukavši me u srdačan zagrljaj. 

„Zadovoljstvo je moje!“, meko mi izdahnu u uvo.

 

Nakon nekoliko minuta ležernog ćaskanja, Lilit se uozbilji i reče Veneri: „Samael mi je rekao da te očekujem… Rekao mi je i zašto… Želiš da ti pričam o tvom ocu… Ponovo…“

„Da… Samael mi reče da si mi, nakon što sam prvi put čuo priču o Ocu, izbrisala sećanje. Da li je to istina?“

„Morala sam… Nisi bio spreman za istinu… Uradio bi nešto nepromišljeno… Videla sam ti to u očima… Ne bih mogla da podnesem da te… Da te ’obriše’ ili možda čak i nešto gore…“, tiho reče Lilit.

„Ja… Šta je to što…? Ne razumem…“

„Znam… Najbolje će biti da krenem ispočetka… Verujem da si ovaj put spreman za istinu…“

„Slažem se… Ispočetka…“, rekla sam.

Venera je samo klimnuo glavom.

„Pre skoro četrnaest milijardi godina, Tvorac je stvorio naš univerzum, a pre oko četiri i po milijarde godina i svet…“

„Čekaj, čekaj… Svet je star samo nekih šest hiljada godina – tada ga je Otac stvorio… Zar ne?“, prekinu je Venera.

Lilit spusti pogled. 

„Ne…“, reče i podiže pogled nazad ka njegovim šarenim očima. „Tada je stvorio vas…“

„Ne razumem…“

„Ni ja…“, rekla sam.

„Doći cemo i do toga… Dakle, nakon što je stvorio svet, Tvorac je stvorio Raj i Pakao, dve dimenizije iz zastora tog sveta. A zatim je stvorio nas demone u Paklu i duhove u Raju…“

„Duhove? Dusi su samo legenda… Nisu li?“, upitala sam.

„Ne, dusi su stvarni i mnogi ljudi su ih kasnije smatrali bogovima i kao takve slavili. Dusi su bili mnogo više upleteni u svet koji leži između Pakla i Raja nego što smo mi demoni to ikada i želeli da budemo.“

„Ali to nema smisla? Mi, anđeli Raj zovemo domom?“, pobunila sam se.

„Sve će biti objašnjeno, samo malo strpljenja, molim…“

„U redu…“, nevoljno prihvatih.

„Nakon što je stvorio nas i duhove, Tvorac je stvorio i život na Zemlji! I, vidite, u tome se ogleda njegova genijalnost! Lako je bilo stvoriti nas, ovakve kakvi jesmo – već kompletne i večne, ali stvoriti jednoćelijske organizme i isprogramirati ih da se tokom četiri i po milijarde godina razviju do ljudskih bića kakva postoje danas! I još im u tela i duše upakovati! Vau!!! Ja i dan danas ne mogu tome da prestanem da se divim!“

Venera i ja razmenismo zbunjene poglede, a ona nastavi: „Nakon što je pokrenuo evoluciju, Tvorac odlazi, napušta univerzum i više ništa o njemu ne znamo… Međutim, pre nešto više od šest hiljada godina, pojavljuje se novo biće sa moćima identičnim Tvorčevim – vaš Otac. Još uvek nam je nepoznato zašto je izabrao da se uglavi u ovaj univerzum umesto da stvori sopstveni, ali znamo da to jeste učinio… Zakucao je na vrata Raja i oni su ga pustili unutra i ugostili kao božansko biće koje je bio, a on ih je zauzvrat… On ih je sve izmasakrirao…“

„To što pričaš ne može biti istina!“, skoči Venera.

„Ali pak jeste! Sedi i dozvoli da završim!“, podviknu Lilit i Venera se nevoljno natera da sedne ništa ne dodavši.

„Vaš Otac je zatim došao do pakla i zakucao i na naša vrata… Ali mi ga nismo pustili unutra… Ono što on nije znao je da su dusi i demoni, iako stvoreni u suprotstavljenim dimenzijama, ustvari bili veoma dobri prijatelji i da nam je par preživelih duhova koji su izbegli njegov dar smrti, dojavilo šta se tamo gore desilo, time nas spasavši iste sudbine… Nakon toga, stvorio je vas anđele. Sazdao vas je od energije palih duhova i protkao vas mržnjom ka nama, demonima. Mada, za njega, niste bili savršeni… Morao je da vam podari slobodnu volju – ovaj univerzum ne bi dozvolio drugačije… Takvog ga je naš Tvorac stvorio, a vaš Otac je, iz nekog razloga, po tim pravilima morao da igra.“

„A kako znate za to pravilo univerzuma kao i za godinu njegovog nastanka? Tad još niste postojali…“, upitao je Venera.

„Ah, da… Ti ne znaš… U devetom kruglu Pakla, skrivena leži biblioteka koju nam je Tvorac ostavio… Ona u sebi čuva istine o našem univerzumu i samim Tvorcima, ali knjige su toliko konfuzne i teške za razumevanje, da čak i nakon četiri i po milijarde godina razumemo samo mrvicu tih istina… Shvatićeš o čemu govorim kad je jednom posetiš i nameriš se da pročitaš jednu od njenih knjiga.“

„Mhm… Okej… Recimo da razumem… Šta se zatim desilo?“

„Nismo sigurni… Znamo da je ’zakazao’ apokalipsu kojom će sve ljude rasporediti u Raj i Pakao i pokrenuti Veliki rat sa, verujemo, ciljem da pokori i Pakao. Nagađamo da će nakon toga izbrisati sva bića i iz ovih dimenzija i reprogramirati univerzum po svom liku…“

„Ali on je stvorio čoveka po svom liku…“, tiho izgovori Venera kao malo dete koje ne želi da prestane da veruje u Deda Mraza.

„Ne, on je stvorio svoj lik po ugledu na čovekov, a zatim i vas oblikovao po istom… Ko zna koji je njegov pravi lik…“

„Ali čemu apokalipsa? Koja je njena svrha?“, upitah.

„Ako nema života na Zemlji, nema ni barijera koje odvajaju dimenzije Raja i Pakla od nje – gubi se potreba za njima. Biće slobodan da umaršira u Pakao sa svojom armijom anđela i ljudskih duša, čiji je broj, uzgred, malo veštački napumpao svojim ’svetim’ knjigama koje je među ljudima raširio.“

„Samael… Zato se on toliko trudi da prevagne na drugu stranu i dovuče što više duša u Pakao…“, reče Venera sada bolje razumevajući napore svog sina.

„Da, ali to mu je plan B – plan A je sprečavanje apokalipse.“

„Kako?“

„Ostavi to njemu – naš momak zna šta radi. Ti samo diši duboko, ostani miran i ne srljaj! Podeli ovo znanje sa svojim ostalim sestrama i braćom – možda tako uspemo malo da pokolebamo njegov elitni odred i nagnamo ga da odloži invaziju, a možda i samu apokalipsu, kupujući Samaelu još malo vremena…“

Venera duboko udahnu i klimnu glavom.

„Takođe, moraćeš da pronađeš svog Oca.“

„Zbog čega?“

„Zato što će streli koju nateže Samael trebati meta…“


Autor: Miroslav Stojković