Pretpostavljam da svi pisci, umetnici, imaju taj neki svoj kritički filter, merilo šta valja a šta ne. Ima puno haosa u našim glavama, pa ga je potrebno prosejati dok se ne dođe do željenih finesa. Ali, da li nas previše samokritike može odvesti u totalnu suprotnost – do destruktivnih stanja i jalova ploda?

Pričam o kritici kritičkog uma. Nemojte, molim vas, pročitati kritičnog, nismo dotle došli (još uvek). I treba ga iskritikovati. Taj kritički um koji ništa lepo ne zna da kaže. Sram ga bilo.

Britanski filozof i matematičar, Bertrand Rasel, izrekao je: „Tragično je što su glupaci toliko sigurni, a mudri puni sumnje.“  Slažem se sa ovim u potpunosti i smatram da je to jedna univerzalna istina kojoj svesno dopuštamo da utiče na naše stvaralaštvo.

A zašto? Čega se u stvari plašimo? Odakle sumnja u sopstvenu vrednost? Plašimo se da nismo dovoljno dobri, da ne umemo, da je sve što želimo stvoriti već viđeno i urađeno, da nismo dovoljno originalni, inovativni…

A zapravo niko ni ne očekuje od nas da budemo suvi geniji. Da izmislimo struju, raketu ili točak. Da pišemo kao doktori književnosti i nobelovci. Da budemo Tesle i Da Vinčiji.

“Mašta je važnija od znanja”, kazao je Ajnštajn. Da nemamo mašte, zar bismo uopšte tragali za znanjem? A svi je, hvala bogu, imamo. Pitanje je samo šta ćemo uraditi sa njom. Da li ćemo se ubijati u pojam kritikom i baciti maštu u neki ćošak da truli ili ćemo negovati taj dar kako zaslužuje.

Svako od nas može mnogo više nego što misli da može. Šta bi se desilo kada bi naš kritički filter bio podešen baš kako treba – niti da previše curi niti da previše steže? Da li bi to dovelo do savršenstva? Naravno da ne; savršenstvo ne postoji. I da želimo, ne možemo biti previše objektivni u svojim procenama i ne treba ni da se opterećujemo takvim stvarima. Treba se samo malo opustiti. I kritiku otpustiti.

Dovoljno je samo da spoznamo svoju kreativnu prirodu i dopustimo joj da se razvija. Dovoljno je da mislimo drukačije. Dovoljno je da mislimo. Glasno! Jer imamo šta da kažemo!

Kada skontaš da niko nije preko noći uspeo, da je potrebno mnogo rada, mnogo truda i mnogo vremena, razumećeš da si na pravom putu i da je potrebno mnogo malih padova da bi se na kraju izdigao. Budi pametan i iskoristi vlastitu sumnju zarad stvaranja novih, boljih konstruktivnih rešenja. Ne dozvoli joj da te baci u očaj. Videćeš da je divno biti stvaralac! Kreirati sopstvenu i možda uticati na tuđu realnost.

Jedan od najboljih saveta koji sam pokupila u moru internet mudrolija je – Skloni se sebi sa puta! Koliko je ovo samo jasna i glasna poruka i često baš potrebna! Trebalo bi je svakoga dana gutati poput leka i dobro variti dok nam se u potpunosti ne ureže pod kožu. Sklonimo sa puta sve što nas koči, naročito onaj zli glasić u našoj glavi i pokažimo da nismo kritična masa.


Piše: Milica Savković ◊ Fotografija: favim.com

 

Pasionirani lenjivac istraživačkog duha. Stidljivi probijač leda. Nesuđeni psiholog, amater u pevanju i glumi. Modna kreatorka koja pozno spoznaje da čovek sam kreira svoj put. Voli pse, knjige, prirodu i intelektualne igrice. Živi u oblacima.