Kriva sam

Da li sam dobra, ili loša? Naterao si me da se zamislim.
Dobra sam kada ti spremim večeru, postavim sto i upalim sveće. Loša sam ako se večera ohladila, a ja zaspala, jer si kasnio.
Dobra sam ako te pitam da li si umoran. Loša sam ako se požalim na svoj umor.
Dobra sam ako te zagrlim pred svima. Loša sam ako naš zagrljaj vidi neka lepa, mlada žena. Tada me odgurneš od sebe. Slažeš da ti je vruće. Odglumiš umor i bes. Ja se pravim da verujem.
Dobra sam ako sam ljubomorna, loša sam ako sam ljubomorna sa razlogom.

Krajičkom oka te posmatram, dok naginješ ko zna koju čašu. Oči ti se cakle. Pune su krivice.
Posmatram te, dok ti posmatraš njih.
Njih mlade i lepe. Njih pune života. Njih slične meni, dok si me tako posmatrao. I znaš da te gledam. I znaš da znam. I nije ti važno.
I pitam se, da li sam dobra, ili loša?!
Da li sam kriva što sam postala ovo što sam sad?
Da li sam kriva za iskrzale nokte i neurednu kosu? Za natekle podočnjake i staru garderobu?
Da sam te samo malo manje volela.
Da sam samo malo više volela sebe. Da ti nisam davala šanse i prilike. Da sam sačuvala dostojanstvo. Takvu bi me više cenio.
Nisam umela. Nisam hrabra. Krvnički si mi ubio dušu udarajući mi telo. Da li sam ja kriva za svaku masnicu i podliv? Da li sam kriva jer sam volela?

Sada te posmatram i razmišljam…

Kako si samo bio lep onog dana. Sećaš li se? Kiša je padala satima. Nebo se spustilo do poda. Kleknuo si na mokar beton. Niz lice nam se slivala kiša. Obećao si mi da ćeš me čuvati. Obećao si mi život o kakvom sam samo mogla da sanjam. Dugo si me grlio kada sam šapnula da pristajem. Plakao si mi na ramenu. Rekao si da sam prva žena koju voliš. I da ću biti jedina dok ti ne rodim ćerku. Pitam se da li bi bar prema njoj osećao nešto, sem obaveze. Da li bi patio kada bi ona patila? Da li bi bio ovaj čovek koji si postao?

Nije ti dugo bilo potrebno. Prvo si se izvinjavao za vikanje. Pa si se izvinjavao za udarce. Pa si me ljubio i molio na kolenima da ne odlazim. Sve si svaljivao na nervozu, na neplaćane račune, na besparicu. Ljubio si svako mesto koje si oskrnavio. Ja sam praštala. I vraćala spakovane kofere. I brisala suze. I nadala se da će biti bolje. Praštala sam čoveku kog sam zavolela. Nisam bila svesna da on više ne postoji. Brzo si prestao sa izvinjenjima. Uništio si mi dostojanstvo. Ukrao si mi svaki osmeh. Bila sam ti vreća za iživljavanje i pražnjenje, kada dođeš kući pijan. Mnogo sam te volela. Pa sam te se plašila. Onda sam te zamrzela. Mrzela sam svaku tvoju stvar u kući. Mrzela sam svaki tvoj dodir. Mrzela sam strah za svoj život. Mrzela sam te iz dna duše.

I tebe i tvoj dah koji smrdi na alkohol i duvan. I tebe i devojčice kojima kupuješ ruže. Onda sam postala ravnodušna. Sve sam radila rutinski. Rutinski sam ti postavljala sto. Rutinski sam prihvatala tvoj poljubac. Ćutala sam i trpela uvrede. Rutinski sam skidala garderobu. Gledala sam u plafon i čekala da završiš. Bez suza sam primala šamare. Više nisu boleli. Više mi nije bilo važno.

Sada te posmatram i razmišljam.

Sedimo u kafiću nadomak grada. Danas je sedma godina našeg braka. Proslavljamo je uz jeftini alkohol i mrtvu tišinu.
Posmatram te i pitam se, da li sam ja kriva za ovakav život? Govorio si mi da jesam. Govorio si mi da sam kriva, dok si mi rukama stezao vrat.
“Jadna si, smešna si, niko te ne bi pogledao. Budi srećna što te nisam ubio. Ti si kriva što sam ovakav.”, odzvanjaju mi glavom tvoje rečenice.
Ćutim i gledam te. Prisećam se. Ne smeš da me pogledaš u oči. Plašiš se mog bola. Plašiš se onog što bih mogla da ti kažim, a što već godinama prećutkujem.
“Da li sam dobra, ili loša?”, pitam te konačno.
“Loša si.”, odgovaraš mi, totalno ravnodušno.
Smejem se. Glasno. Da svi čuju.
“Jesam”, odgovaram ti.
“Od danas sam stvarno loša”, dodajem, dok ti se telo trese.

Padaš na pod sa strahom u očima. Onim strahom koji sam ja imala od tebe godinama unazad.
“Nadam se da si uživao u svom poslednjem piću. Postarala sam se da uživaš.”, govorim dok se zvuk sirena pojačava.
I tada shvatam da sam kriva. Kriva, jer ovo ranije nisam uradila.

 

SOS linija za žrtve nasilja: 0800 011 011, besplatan poziv radnim danima od 10 h do 19 h

Noću od 19 h do 10 h: 062/304560


Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: videoblocks.com