Kuća

Bila jednom jedna kuća…

Bila je to kuća ko i svaka druga, ni po čemu posebna, ni siromašna ni bogata, ni velika ni mala – taman. Taman za sve generacije koje su u njoj živele. Nikad se niko na nju nije žalio zato što je svakome bila dom i nikad se niko njom nije hvalio, jer nikome zaista nije ni bila bitna – bitni su bili ljudi u njoj. Ljudi koji su se voleli i ljudi koji su jedni drugima išli na živce, ali se i uprkos tome voleli, zato što ljubav nije stvar živaca već srca.

U toj kući su se svađali, smejali i plakali, vikali i šaputali, grlili i ljubili. U toj kući su se rađali i umirali. U toj kući su priče pričali. U toj kući su se kajali i bili ponosni. U toj kući bili su voljeni…

Ta kuća je već odavno izdahnula. Njeno beživotno telo polako drobi zub vremena. Sećanje na nju sve više bledi. Da može da priča, ta kuća ne bi ništa rekla, jer kuće umeju da čuvaju tajnu, ali bi setno uzdisala i sa osmehom se sećala svih ljudi koji su je domom zvali.


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: pixabay.com