Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir

Ne možeš vetar vezati, ne trudi se. Samo pokušaj da pratiš pravac, možda nam se ludila spoje. U stvari ubeđena sam da hoće, jako su slična. Znaš, sloboda je skupa, treba znati nositi se s njom. To je jedno veliko breme i teški su ti okovi. Ne može svako izdržati taj ritam, ali pokušaj. Teško  je i neobično sa mnom biti slobodan ali je nesumnjivo moguće. Ne odgovara mi svako, mada nisam ni ja za svakoga. U tome je čar, ljubavi, budi ponosan. To je samo znak da verujem u tebe i tvoje ludilo, u naša poklapanja. Upusti se u moje pijanstvo raširenih krila i pokazaću ti zbog čega baš ti, a ne svi oni. Ne obavezujem te, znam da želiš.

Samo polako, diši.. tu sam.. nemoj da bežiš. Neminovno je da i ja variram od preosetljivog do neosetljivog, i to jako dobro. Do tebe je, mada malo više do mene, nekad ne znam ni sama. Jedino što možda sa sigurnošću znam je da nije nimalo lako. Hiljadu razloga, hiljadu uzroka i duplo više nemira.

Lako je meni s nemirom, na to sam navikla, pomozi mi da umirim mir. Pokaži mi kako, umirimo se zajedno, možda i to ima neke svoje prednosti, ne znamo. A do tada, ostaću tvoj omiljeni nemir. Znao ti to ili se pravio da ne znaš, tako je, a ja sam tu da ti to sa zadovoljstvom pokažem.


Autor: Bojana Pavlović