Lep si, i šta sad?

Postoje te neke kafe na koje odeš samo da vidiš koliko su se ljudi prolepšali otkako ste se poslednji put videli. Sedela sam naspram njega, njegovog prejakog parfema i preslabih mogućnosti da se izrazi, ili, ne daj bože, ne slaže sa mnom. Povremeno bih nervozno bacila pogled na sat i lansirala misli u ko zna kom pravcu, daleko odatle. Jer postoje te neke kafe na koje odeš samo da vidiš koliko su se ljudi prolepšali.

On je, ipak, bio ubeđen da smo mi jedno za drugo, iako nije rekao da sam se prolepšala. Rekao je da se nikako ne menjam, da jednako lupetam i da je čuo da i dalje nešto piskaram. Da je simpatično sve to, ali da bi trebalo da budem malo više… “ummm, devojka”. I da bi to onda bilo to. Rekao je da me predobro poznaje i da je šteta da sve to znanje ne bude iskorišćeno.

Ne mogavši da odolim momentalnom iskušenju testiranja, pitala sam ga koje mi je omiljeno godišnje doba i koja mi je omiljena pesma.
Treptao je u mene.
Shvatila sam da sam možda preterala, pa sam ga pitala za moj omiljeni bend. Pustila sam ga da izabere čak, jer ni sama nikad ne mogu da se odlučim između ta neka dva-tri. Odgovor nisam dobila.

Pitala sam ga šta bi voleo da bude u sledećem životu, da li uopšte veruje u sledeći život i da li misli da bismo se i tada znali.
Umesto odgovora, rekao je: “Joj bre, vi pisci. Otkud ta uvrnuta pitanja?”, iako je trebalo da do tada zna da se ne smatram piscem, iako je trebalo da do tada zna da ja živim od uvrnutih pitanja. Jer više volim njih nego neprijatnu tišinu.

Rekao je da sam derište i da su to nebitne stvari.
Sad sam ja treptala u njega, još nekih pola sata, u glavi konstatujući dve stvari: prva je bila da ja znam da on obožava leto i Nirvanu, sladoled kombinovan sa bendom ako je moguće, a druga da mi tu nije bilo mesto.

I koliko god da me je užasavala ta njegova stagnacija na svim poljima osim na fizičkom, nisam ga smatrala derištem. Nisam smatrala da je ono što on voli nebitno. Iako sasvim izvesno nisam bila ubeđena da smo jedno za drugo.

Rekao je da odemo do njega. Rekla sam mu da ga solidno poznajem i da je šteta da pravimo cirkus od tog poznavanja. Nasmejao se, klimnuo glavom i iako ništa nije rekao, znala sam šta misli. “Nema veze, ako nećeš ti, hoće neka druga.”

Nasmejala sam se, klimnula glavom i pomislila – nema veze.
Dok god hoće neka druga, ja sam srećna zbog tebe.
Dok god te ispunjava nalaženje neke koja hoće, a ne trud oko one do koje ti je stalo – ja sam srećna zbog tebe.

Jer zeznuto je kad druga hoće, al’ ta druga nije ona. Kad ti samo taj jedan parfem provocira postojanje, kad se samo na tu jednu poruku keziš. Kad te radi samo ta jedna, a ona te neće.
Tu počinju problemi – ali najgenijalniji problemi.
Oni uz koje rasteš, postaješ čovek, učiš da zasmeješ, izazoveš, šarmiraš…
Oni uz koje učiš da živiš, umesto da samo sediš tu, piješ svoju kafu i budeš lep.


Izvor fotografije: tumblr.com

U radno vreme živi od pisanja. U slobodno vreme piše da bi živela. Prerazmišljava, prokrastinira i obožava drame. Dajte joj čips, pivo i dovoljno uvrnutog sagovornika i niko neće biti povređen. Kako to mislite – ne drži sve konce u svojim rukama?