Leptir u uraganu

– Ne znam, stvarno. Nikad nisam mogao da procenim jesi li uragan ili leptir u uraganu. Znao sam samo da neće valjati ako te povredim. – povukao je dim i gledao negde napolje.
Zagrizla sam svoju krofnu i promrmljala kroz zalogaj:
– Realno, da si znao da sam leptir, bolelo bi te uvo da si me povredio.
– Je l’ bi tebe bolelo uvo da povrediš leptira? – pogledao me je ispod oka.
– Pa, ne. Ali to je samo zato što sam leptir pa postoji solidarnost. Vi što niste, šta vas briga. 
– Mi što nismo i dalje valjda imamo malo osećaja za lepo i krhko.
– Imate, malo. Valjda. – žvakala sam neubeđena, sa upornošću osobe koja nije jela tri dana.
– Doduše kad te vidim kako jedeš to, više mi ličiš na uragan nego na leptira.
– Onda nemoj da se zajebavaš! – preteći sam podigla obrvu.
– Neću. – zasmejao se.

Onda smo zajedno pokušali da dešifrujemo tu njegovu malu. Tog leptira koji povremeno istripuje uragan. I nekako, što smo više razgovarali, to sam više sticala utisak da je samo tražio način da on iz te njihove priče izađe bezbolnije.

– Šta god radio, nemoj da je lažeš. – rekla sam.
– Pa neću. – izvio je obrvu.
– Ali nemoj da je lažeš stvarno. A ne: “Neću da je lažem, reći ću joj čim napravim glupost”. – pogledala sam ga nakostrešeno, znajući kako razmišlja.
– Pa šta treba, da joj pričam unapred o nečemu što se nije desilo?
– Da.
– Jesi ti normalna?
– Ako ti sad već razmišljaš da bi ta glupost mogla da se desi, to je već dovoljan alarm. – zaključila sam skidajući šećer sa prstiju.
– Znači, treba da joj kažem – gledaj, ja te možda prevarim večeras.
– Svakako treba da joj nagovestiš da ti nije stalo dovoljno do nje.
– Ali stalo mi je.
– Pa se zato spremaš da je namagarčiš?
– Pa stalo mi je, do nje kao osobe. To što se meni sviđa druga nema veze sa tim poštovanjem.
– To što ti radiš najviše ima veze sa tim poštovanjem. – ošinula sam ga pogledom – To što bi joj uradio a da joj ne kažeš znači ne samo da je ne poštuješ kao devojku, već ni kao čoveka.

Treptao je u mene neko vreme, ne pokazujući nikakvu promenu u stavu.
On se nadao da je ona leptir. Da će otplakati, odleteti i pustiti ga da živi dalje.
Ja sam se nadala da će mu pasti cigla na glavu.
Jer sam znala da je ona poseban leptir i da će je sve to koštati mnogo više od jedne noći plakanja.
Jer sam znala da je on slabić i da će se kasnije sasvim sigurno pokajati.
I da će biti kasno kad se pokaje, jer će se do tada leptir kamuflirati u uragan.
I onda više neće biti nazad. I definitivno ne napred.

Možda će jednog dana sesti s njom na piće i, sa utiskom da su se poznavali u prošlim životima, pričati o tome kako nikad nije znao da li je ona uragan ili leptir u uraganu.
Ona će mu reći da to nije ni bitno, a on da mu je iskreno žao.
Ona će biti umorna od davanja prilika, a on od traženja novog leptira.
I tada, možda tek tada, shvatiće koliko su retki leptiri koji ti zatresu svet jače nego uragan.


Izvor fotografije: favim.com


 

U radno vreme živi od pisanja. U slobodno vreme piše da bi živela. Prerazmišljava, prokrastinira i obožava drame. Dajte joj čips, pivo i dovoljno uvrnutog sagovornika i niko neće biti povređen. Kako to mislite – ne drži sve konce u svojim rukama?