Puna sam negativnih emocija, noćima ne spavam trošeći svoje misli na ono što je moglo da bude, na sve lepe trenutke koji su pokvareni, uništeni karakterom, nedovoljnom kotrolom nad emocijama i reakcijama. U stalnoj sam borbi sa samom sobom, ali već je postalo jasno da pobeđuje ona druga ja, koja je oduvek bila svesna da je ljubav divno osećanje, koje treba nadograđivati i oplemenjivati, a ne ograničavati.

Tužna sam i setna, osećam se bolesno od svih pogrešnih pristupa, od svih reči kasnije povučenih. Ni izvini više nije dovoljno kada je srce oštećeno.

Nisi video?

Kako je to moguće?

Pa,  ti uvek sve vidiš. Ne postoji mogućnost da ne primetis kada krenem sa drugaricama, da je suknja prekratka, jer po tvom mišljenju takva ne odgovara jednoj devojci koja je u dugoj i ozbiljnoj vezi. Vidiš i svaki propušten poziv na mom telefonu, svaku poruku, mislim da prepoznaješ svaku mrlju na mom telu, mladež, opekotinu. Prvi primetiš ako se nešto od toga promenilo, prvi diskutuješ o mom okruženju, poznaješ svačiju narav. Sve ti je jasno i pre nego što se bilo šta dogodi. Prosto se ponekad uplašim koliko si svevideći.

Pa, opet, nije mi jasno kako nisi video koliko sam se kraj tebe slomila. Nisi video da te nove bore nisu od nespavanja i razmišljanja  o, ne daj Bože, nekom slučajnom prolazniku koji je uspeo da mi zaokupi pažnju, nego od očaja što te gubim, što si ti mene davno izgubio.

Ja, ni za sebe, nisam uspela da smislim tolika opravdanja. Kod tebe sam uvažavala sve, od meteoropatije, preko problema na poslu, do poskupljenja goriva, a opet nijedno opravdanje mi zaista nije bilo dovoljno da razumem šta se u tvojoj glavi zbiva.
Želim da se vratim u onaj trenutak kada ti srećna trčim u zagrljaj želeći da traje večno, da osetim tvoj ponosni pogled kada ti pričam o svim dešavanjima toga dana, da moja interpretacija bude sve što ti je dovoljno, bez nepotrebnih pitanja kao da sam na optuženičkoj klupi.

Plašeći se da me ne izgubiš, da me neko ne oduzme od tebe,  saterao si me u ćošak iz koga moram da izađem, ne zato što te ne volim, nego zato što je sve izgubilo smisao.

Da si samo umeo da zastaneš i iskontrollišeš sebe pre nego što si brinuo o tome da li sam ja umela da vodim računa o sebi, da se nisi ponašao prema meni  previše zaštitnički,  ko zna u kojoj bi priči sada bili.

Razmisli o tome.

Zbog velike ljubavi ili ličnih frustracija gubimo one koje najviše želimo da sačuvamo, i bez obzira na to što nas vole više nego što možemo da zamislimo, oni odlaze, jer čoveku možeš oduzeti sve i da opet bude srećan, ali mu slobodu ne diraj.


Izvor fotografije: spiked-online.com

 

Svetlana Antić je diplomirani ekonomista koji od ekonomije za sada ima samo diplomu. Voli psihologiju i, iako nikada nije u potpunosti razumela ni sebe, aktivno se trudi da razume sve oko sebe. Emotivno i razmaženo biće, koje sa 26 godina i dalje veruje u bajke.