Ljubavna pesma

I tako odjednom čuješ pesmu na radiju, koju si pre toga čula stotinu puta, ali te ovog puta takne. Čuješ je srcem, a ne ušima. Osetiš je u stomaku i na koži. Pesma odjednom ima oblik. Živa je. Note su ti pred očima, ulaze ti kroz pore, teku ti krvotokom, teraju kapke da se sklope.
I ti ćutiš i doživljavaš je…
Tumačiš svaku reč, preispituješ svaki stih, listaš sećanja. Ta pesma je tvoja. Pisana je baš za tebe. Ta pesma ima lik, ima ime i prezime. Ta pesma se upravo rodila, tu, pred tobom, u tvom srcu i telu.
I svaki put, kada pesma krene, ti ćeš se setiti…
Ti ćeš osetiti. Ti ćeš se ježiti. Možda ćeš i plakati, ali nikada više nećeš biti ravnodušna prema njoj. To je lepota pesme… Ureže se u sećanje bolje od bilo čega. Mogu da prođu i decenije, ali njena moć da probudi u tebi sve uspavane emocije, nikada neće proći.
Noćas sam upalila prašnjavi radio sa tavana.
Sipala sam vino u kristalnu čašu iz prošlog veka.
Ugasila sam sva svetla u kući, sklopila sam oči i slušala. Slušala sam satima i satima.
Osetila sam mekane dlanove na obrazima. Osetila sam prste umršene u kosu.
Vrhovi jagodica su mi mileli kožom.
Bio si tu. Ispred mene. Gledao si me zamišljeno, razdragano, zaljubljeno… Smešila sam ti se.
Bio si tu. Ležali smo potpuno goli na podu.
Zvezde su nam ovlaš osvetljavale tela. Bila je to neka od onih prelepih aprilskih noći. Šaputao si mi na uvo da me voliš. Još osećam tvoj dah na vratu. Osećam tvoje usne na desnom ramenu.
Tu si, pričaš mi o večnosti. Polemišemo o “zauvek”. Pristajemo da budemo jedno, dok god nas je. “Svemir nam je svedok.” – govorimo.
I dugo se ljubimo. Duže od vremena.
Suze nam se kotrljaju niz obraze, još mi je slano na jeziku. Plačemo od sreće. Ježimo se. Stapamo se jedno u drugo. Ležimo zagrljeni, na podu jedne male sobe 2 sa 2, pune ljubavi. Noć se skupila po ćoškovima. Vazduh miriše na asfalt posle kiše. Na radiju se čuje ona pesma. Ona koja je samo naša. Ona koju čuješ srcem, a ne ušima. Zagledana sam u tvoje oči, a ti se već odavno ogledaš u mojim. Nosevi nam se dodiruju. Volimo se, iskrenom i neiskvarenom ljubavlju. Govorim ti da si mi srodna duša. Osmeh ti se širi licem. Spuštaš mi usne na čelo i obećavaš da ćeš me zauvek činiti srećnom. I ja ti verujem onako kako nikada više nikom nisam verovala. Onako kako se veruje sa dvadeset.
Na radiju idu stihovi Brajana Adamsa.
Zamišljam te ispred sebe. Opet si mlad i pun života. Šapućeš mi na uvo najlepše reči, kao pre mnogo godina. Opet smo tako iskreni, naivni i nesvesni svega što je pred nama. Opet smo željni jedno drugog. Opet smo tamo gde smo upoznali ljubav.
Nazdravljam u tvoje ime. Pesma se već završava. Niz moje lice je sjurila ko zna koja suza. Osetila sam tvoj dlan na svom obrazu na momenat, ali taj momenat je prošao brže od svetlosti.
Brišem suze rukavom, spuštam čašu na sto i nastavljam sa životom.
Neke stvari se nikada ne prebole, samo se prilagodimo mrvicama sreće koje ostanu.
Neki ljudi se nikada ne zaborave, samo ih se sećamo u tišini i mraku, daleko od svih.
Neke pesme su zauvek naše, bez obzira koliko je novih otpevano..
Zato te ostavljam u pesmi, jer si samo u njoj siguran, mlad i moj.
Srećan ti 60. rođendan, gde god da si. Nadam se da si spokojan i zaljubljen, kao što si bio dok si bio moj. Hvala ti za sećanja, za porodicu, za iskrene poljupce i ljubav koja je zaista bila za zauvek..
A stvarno smo se ludački voleli..
Svemir nam je svedok…
“Sve što smo radili, radili smo jedno za drugo, znaš da je istina…”


Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: pixabay.com