Ljudi koje volimo

Nije znala da li joj je laknulo ili… Nije znala? Ma da, kako da ne! To je u stvari laž koju je govorila sebi, ali znala je, vrlo dobro je znala da joj je i te kako laknulo što je sada, nakon što je konačno skupila hrabrost i narušavajući njegovu privatnost ušla u njegov podrum i malo procunjala njim, potpuno uverena da je njen suprug nikada nije prevario. U njoj je oduvek tinjao plamičak sumnje da krije nešto od nje… Mislim, zašto bi u suprotnom imao svoj podrum u koji je njoj pristup bio izričito zabranjen? Čak i nakon deset godina braka?! Bila je uverena da je imao aferu i da će u podrumu naći dokaze za nju. Samo što nikada nije imala hrabrosti da kroči u taj famozni podrum. Dobro hajde, nikada joj zaista nije ni dao razloga da sumnja u njegovu vernost – oduvek joj je bio apsolutno privržen i poklanjao je svu svoju pažnju njoj i samo njoj! Bar dok nisu dobili sina, to jest. Nakon toga su njegova pažnja i privrženost bili žonglirani između njih dvoje. Međutim, nju je ipak grickao crv sumnje. Zašto? Ko zna! Možda je mislila kako niko ne može biti toliko savršen i, naravno, prvo na šta je posumnjala bila je nevera, a pošto joj je danas na poslu samopouzanje pretrpelo jak udarac, poklekla je i ušunjala se u podrum dok joj muž nije bio kod kuće.

Sad je znala njegovu tajnu i, iako to još uvek nije sebi priznala, laknulo joj je što ta tajna nije afera. Međutim… Ono povodom čega nije znala kako da se oseća, bio je njegov jedinstveni hobi koji je tu otkrila.

Velike plastične kese su bile prvi trag, ali dobro, velike plastične kese imaju veoma široku primenu. Isti slučaj je i sa plastičnim hirurškim rukavicama i belim mantilom uflekanim… crnim vinom? Takođe, kolekcija noževa raznih veličina i oblika, svi oštrih poput britve, ništa ne znači, zar ne? E sad… „Herbarijum“ ljudske kože, toliko popunjen da je jedva imala snage da ga drži u rukama… E, za to je već malo imala problem da izmisli izgovor. Došlo je vreme da se suoči sa činjenicom – njen suprug je serijski ubica i to, po svemu sudeći, a posebno po „herbarijumu“ u njenim rukama, veoma iskusan serijski ubica.

I šta sad? Tokom svoje „karijere“ je ubio stotinak ljudi, istina, ali… Bio je divan prema njoj. Sjajan otac. Dobar komšija. Čak se oduvek super slagao i sa njenom porodicom. I psi ga vole! A psi najbolje umeju da procene ljude… Psi najbolje umeju da procene ljude, a obožavaju serijskog ubicu? Bravo psi! Sjajni instinkti nema šta! Ufff… Šta joj je činiti? Trebalo bi da ga prijavi policiji, zar ne? Ali kako? Kako da ga izda kad ga voli? Kako da osudi svog sina na odrastanje bez oca? Kako posle da se suoči sa svetom, porodicom, sopstvenim sinom, svojim suprugom, ogledalom? Nije znala šta da radi. Šetala je podrumom kao lav u kavezu… Da li bi mogla da osudi čoveka kog voli na kavez? Da li bi mogla da nastavi da živi sa njim praveći se kao da ništa nije otkrila? Da li bi trebalo da razgovara sa njim o svemu ovom?

Nije bila u stanju da donese odluku te večeri. Izašla je iz podruma i zaključala vrata za sobom, dok ju je on posmatrao iz senke jabukovog drveta koje su zajedno posadili nedelju dana nakon svoje svadbe. Stojeći tu u mraku, prisećajući se tog sunčanog dana i po ko zna koji put se diveći što se ta jabuka uopšte primila, jer, budimo iskreni, niko od njih dvoje nije imao pojma šta radi, znao je da je njegova supruga otkrila njegovu mračnu tajnu.

I šta sad? Tokom svoje „karijere“ je ubio stotinak ljudi, istina, ali… Da li bi mogao da ubije svoju ženu kako bi spasao sebe? Da ubije ženu koju voli? Majku svog sina? Ženu koja je uvek bila uz njega bez obzira na sve? Ženu koja mu je podarila porodicu koju nikada ranije nije imao? Ufff… Šta mu je činiti? Trebalo bi da je ubije, zar ne? Ali kako? Kako da je ubije kad je voli? Kako da osudi svog sina na odrastanje bez majke? Kako posle da se suoči sa njenom porodicom, sopstvenim sinom, prazninom koja ostane za njom, ogledalom? Nije znao šta da radi.  Šetao je pod jabukom kao lav u kavezu… Da li bi mogao da oduzme život ženi koju voli? Da li bi mogao mirno da prihvati da ga žena koju voli osudi na kavez? Da li bi trebalo da razgovara sa njom o svemu ovom?

Nije bio u stanju da donese odluku te večeri. Ušao je u kuću i zagrlio prvo sina, a zatim i svoju ženu, koja je, očigledno, takođe bila rešena da se pravi luda i večeras ne pominje njegov „hobi“. To veče su proveli kao i svaka druga normalna srećna porodica. Sutra će razmišljati o… O ostalom…

Eh… Šta li smo sve spremni da uradimo za ljude koje volimo? Da rizikujemo svoj život? Živote drugih? Svoju slobodu? Svoj moralni kodeks? Sve što imamo ili što bismo tek mogli imati? Da li bismo radije izgubili njih ili sebe? Odluke, odluke…


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: pexels.com