Loveći noć

 

Beše topla letnja noć. Bio sam u lovu. Šetao sam bezimenim gradićem na severu Brazila i uhodio jednog duha. Zvala se Niks i bila je duh noći. Pratio sam je već vekovima i kad god bih pomislio da sam je sustigao, promakla bi mi kroz prste… A tako bih voleo da se već jednom uhvatimo u koštac!  Mora da je zaista moćna s obzirom da sam čuo kako je se svojevremeno plašio i sam Zevs – duh neba i munji. Oduvek sam izazove dočekivao raširenih ruku, a ako su legende koje o Niks kruže istinite, ona bi mogla da bude izazov koji sam čekao. Kada bi samo bila dovoljno hrabra da se suoči sa mnom! 

Koliko mi je poznato ja sam jedini anđeo koji zna za duhove – ostali su samo čuli legende o njima, ako i toliko. Otac mi je poverio misiju od vitalnog značaja – njihovo istrebljenje! Dusi su, rekao mi je, jedina bića koja stoje na putu ispunjenja njegovog Velikog plana i moj mač mora postati oruđe koje će tu prepreku u korenu saseći! Od tog dana, moja celokupna egzistencija je posvećena lovu – dusi moraju biti istrebljeni!

„…ne brini se ti o Adamu – njega ću ja pronaći. Već sam zadužio jednu veoma talentovanu vešticu za to i imam puno poverenje u njene sposobnosti…“, čuo sam poznati glas, a zatim i ugledao njega, jedno od najogavnijih stvorenja univerzuma – polutana Samaela. Stajao je na trotoaru slabo osvetljene ulice i sa nekim razgovarao telefonom. 

„Ufff! Da, samo jednu! Veruj mi, ta jedna će biti i više nego dovoljna! Ej, kevo, ti samo saznaj šta je starac obećao Smrti i ne brini za malog – to ja držim pod kontrolom… Ali ako ne zaustavimo Smrt i ona njena tri imbecila, Adam nam neće mnogo pomoći… Saznaj šta mu je obećao, KEVO!!! Ok, ok, izvini… Nisam hteo da se derem na tebe. Da… U pravu si, nije lepo, znam… Slušaj, moram da idem. Volim i ja tebe, kev… Mama…“

Prekinuo je vezu i jednim fluidnim pokretom ruke spustio telefon u džep.

„Dobro veče, striče. Šta te dovodi u Brazil večeras?“, upitao je okrećući se i nadmeno me fiksirajući pogledom svojih očiju koje su prkosno kopirale plavetnilo mojih. 

 

Kad god ugledam tu abominaciju Samaela, uvek se setim njegovog prokletog oca. Zašto je za ime Oca morao da se vrati u Raj? Zašto jednostavno nije ostao u izgnanstvu? Svima bi bilo bolje da je lepo ostao u paklu gde i pripada! Ali ne, on je morao da se vrati i da već prvog dana napravi haos u MOM domu! Od tada je prošlo već više od hiljadu godina, ali posledice i dalje odjekuju univerzumom… 

„Kako to misliš nema ga?“, u neverici je upitao Rafael. 

„Otišao je pre oko hiljadu godina i od tada ne znamo ništa o njemu…“, objašnjavala je Gabriela nevešto pokušavajući da smiri paniku koja se širila među anđelima. 

Naša braća i sestre nisu znale da je Otac nestao bez traga i glasa, otišao u nepoznatom pravcu nikom se ne javivši, još negde oko početka nove ere. Nas dvoje smo sakrili to od njih kako bismo izbegli panuku na nebesima. Međutim, naš pali brat, Venera se vratio i, naravno, odmah saznao istinu i brže bolje je podelio sa ostatkom familije bez obzira za opšte dobro, samo zato što „imaju pravo da znaju“… Prokletnik!

„Majkl, ti si znao za ovo?!“, upitao me je Petar. 

U sebi sam opsovao Veneru i odgovorio: „Ako nam otac nije sam rekao da odlazi, verovatno nije ni želeo da to znamo. Nisam video svrhu spuštanja tereta te slučajno otkrivene istine i na vaša pleća.“

„Kako samo sereš…“, promrmljao je Venera.

„Šta si rekao?!“, krenuo sam ka nejmu spreman da mu pomilujem obraz pesnicom, ali Gabriela je kročila među nas. 

„Dosta!“, viknula je režući čas jednog čas drugog ljutitim pogledom svojh ružičastih očiju. „Svi smo imali dobre namere! Ali smo svi takođe i nesavršena bića… Zar je ijedna opcija od ponuđenih prava? Suočiti vas sve sa surovom istinom ili je sakriti od vas? Tačnog odgovora nije bilo! Izabrali smo opciju koja nam se tada činila ispravnom, a i Venera je sada izabrao opciju koja se njemu činila ispravnom. Neki od vas će se složiti sa njegovim današnjim izborom, a neki će podržati naš izbor načinjen pre više od hiljadu godina. U svakom slučaju, razloga za paniku nema – naš otac je svemoćan i sveznajući i sigurno postoji veoma dobar razlog za njegovo odsustvo.“

„Da, to što ga boli kurac!“, frknuo je Venera.

„Gabriela, pomeri se, sad ću kosti da mu polomim!“, dreknuo sam. 

„Hajde da  te vidim, faco!“, izazvao je Venera.

„Dosta!“, naša sestra se upirala da nas razdvoji. Međutim, pošto nismo posustajali u našoj nameri da rastrgnemo jedan drugog, izvukla je svoju srebrnu katanu i zabila je u tlo između nas lansirajući svakog na svoju stranu. Njene oči su gorele ružičastim plamenom i obojica smo ustuknuli pred njenim gnevom. 

„Rekla. Sam. Dosta!“, procedila je jezivim glasom protkanim besom. 

„Razumeli…“, rekosmo Venera i ja jednoglasno, konačno se složivši oko nečega. 

Nakon što se situacija malo primirila, neko iz mase anđela je upitao: „I šta sad?“

Pogledao sam Veneru. 

„Pretpostavljam da, sada kad Otac nije tu, želiš da ti sedneš na tron?“, upitao sam ravnim glasom. 

„A, ne! Dosta mi je prestola za čitav život!“, rekao je dižući ruke i čineći korak unazad. 

To me je, moram priznati, iznenadilo. Mislio sam da ću morati mačem da branim presto od njega. Šta li mu se to desilo tamo dole da je u njemu izrodilo takvu odbojnost prema tronu?

„Šta onda? Ti si sa svima podelio istinu? Imaš li i neki plan?“, upitao sam doista pomalo radoznao da čujem šta će reći. 

„Plan? Teško… To je više Očev domen.“ Ćutao je. Razmišljao. Tišina. Svi smo čekali da čujemo šta će konačno reći. Iz nekog razloga smo ga svi poštovali, da čak i ja, i cenili njegovo mišljenje, uprkos tome što je njegovo mišljenje često bilo suprotstavljeno očevom, mada možda i upravo zbog toga. 

„Znate šta? To što Otac nije tu, na svom tronu, ne znači ama baš ništa! Ako poželi vratiće se ovog trena. On je tu negde, radi samo on zna šta, a mi smo verovatno isuviše mali da bismo razumeli šta je to. Mada, ko zna…“ 

Podigao sam obrvu iznanađen Venerinim rečima i nisam bio jedini – svi anđeli su stajali šokirano ga gledajući. Da li je on to upravo pravdao Oca? Gotovo stao na njegovu stranu?

„Međutim…“, nastavio je Venera. „Otac nam je dao slobodnu volju i ja ću svoju nastaviti da koristim kao što sam to i do sad činio – štiteći što mogu više smrtnika koji to zaslužuju. Ko god želi, slobodno mi se može pridružiti. A ko ne želi, i to je sasvim u redu – svi imamo pravo na sopstveni izbor.“

Aha, znači u tom grmu leži zec. Prvo ih je smekšao suptilnim veličanjem oca, a zatim je zabacio udicu. Bio sam impresioniran… Mislim, i dalje sam prezirao skota, ali bio sam impresioniran.

Nekolicina anđela mu se pridružila, uključujući i Gabrielu, ali velika većina nije – nekima jednostavno nije bilo stalo, a neki su se plašili da bi se time previše zamerili Ocu. 

Prišao sam mu i rekao: „Voleo bih da si ostao u Paklu.“

„I ja bih voleo da tebe nisam ovde zatekao pri povratku, al’ šta ćeš…“, odvratio je s osmehom. 

 

„Zemlja stricu Majklu! Da li si još uvek sa mnom?“, upitao je Samael. 

„Ja nisam tvoj stric!“, obrecnuo sam se. 

„Znaš, ma koliko poricao istinu, ne možeš je promeniti, striče…“, rekao je smeškajući se osmehom svog oca i fiksirajući me mojim očima.

„Imam pametnija posla nego sa delim vazduh sa polutanom poput tebe!“, rekoh oštro i okrenuh se da odem. 

„A koja su to posla? Lov na duhove možda?“, upitao je Samel potpuno ležernim glasom. 

Zaledio sam se u mestu, a zatim se polako okrenuo nazad ka njemu. 

„Šta ti znaš o dusima?“, pažljivo sam upitao. 

„Više od tebe…“, rekao je bezizražajnog lica.

„Sumnjam… Oni su najogavnija stvorenja univerzuma – ogavnija čak i od demona – i moraju biti istrebljeni!“

„Jel’? Da li ti je to tvoj Otac rekao?“

„Da! Što znači da je to apsolutna istina!“

Samel se glasno nasmejao. 

„Ahaha, siroti siroti strika Majkl… Toliko privržen da ne može ni na tren da posumnja u iskrenost svog ljubljenog Oca, a kamoli da vidi da mu je isti servirao gomilu laži!“

„Kako se usuđuješ?!“, dreknuo sam, stvorio u ruci svoj vatreni mač i položio njegov vrh pod mešančevo grlo. 

Samael se uozbiljio i čvrstim glasom rekao: „Skloni mi taj mač sa očiju da ti se moj bodež ne bi našao u oku… Striče!“

„Misliš da te se plašim?!“

„Mislim da bi trebao…“

Fiksirao je moj pogled svojim i neka jeza mi je prošla telom. Istina je bila da nisam imao pojma šta bih mogao da očekujem od stvorenja kao što je on i, iako  to nikad ne bih priznao naglas, nisam bio spreman da se suočim sa njim.

Sklonio sam svoj mač i rekao: „Večeras ne lovim tebe.“

Okrenuo sam se i nestao u pomračini ulice malog Brazilskog grada. Samael nije ništa rekao. Nije ništa dobacio. Ništa promrmljao. Nikakav zvuk nije ispustio… Ni on nije bio spreman da se suoči sa mnom. 


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: goaheadtours.com