Luckasta

Ti bi mogla biti moja luckasta Milica, rekao je, i onda se više nismo sreli.
Imao je jednu govornu manu (ono šarmantno kotrljajuće “r”), pet godina više, i duboko je verovao da su ljudi koji nemaju svoju luckastu Milicu unesrećeni za života. Ili da bar ne znaju šta propuštaju.
No, za jednog dečka u ranim dvadesetim koji je priželjkivao nešto uvrnuto, imao je poprilično razrađen plan za budućnost, sa sve opisom kućice u kojoj bi živeo sa svojom ženom i imenima za dvoje dece, koliko je planirao da ima. 


– Ja se tu ne uklapam. – rekla sam.
– Ti bi tu mogla da se uklopiš. – rekao je.
– Možda sam previše luckasta da se uklapam.
– Ili si previše luckasta da dozvoliš sebi da se uklopiš.
– Koja je razlika?
– Pa mogla bi da se uklopiš, da se ne osećaš pritisnuto. Da si se prva setila kućice u cveću i dva deteta, ne bi ti bio problem. Ovako je bio moj plan, pa sam te malo zarobio kalupom, je l’ da?
– Zapravo, sreća pa me nisi zarobio kalupom. – nasmejala sam se tad, i dodala – Možda nekad, mimo svih kalupa.
Jedno “možda nekad”, i onda se više nismo sreli.
I nismo se čuli.
Godinama.
A onda mi je, niotkuda, stigla fotografija najdražesnijeg bebastog osmeha umazanog u čokoladu, i ispod nje poruka: “Ovo je moja luckasta Milica.”
– Milica nije ime koje si imao na spisku imena za decu. – rekla sam zbunjeno.
– Ne, ali postoje devojčice koje se rode da budu Milice. – zaokružio je poruku smajlijem.
– A kako se to odredi?
– Pitaj svoju mamu kako je odredila.
– Pa pošto je očekivala da se rodi dečak, verovatno joj je to prvo palo na pamet kao ime za iznenadnu devojčicu.
– Eto ti odgovora… – osetila sam kako se smeje iza ta tri smajlija i u trenutku je i meni bilo urnebesno.
– Znači, neka luckasta Milica je ipak morala razbiti onaj kalup sa dva sina kojim si se onda zarobio? – uzvratila sam.
– Izgleda da da! – skoro da sam čula kako se smeje.
Kako sam ja, kako život i kako ljubav, pitao je onda.
Rekla sam da sam dobro.
Da idem okolo, posmatram kalupe.
Da povremeno probam da se uglavim u neki, pa odustanem.
Da sam s godinama shvatila da na svetu ima možda i više luckastih Milica nego što sam očekivala, pa da zato moja luckastost nije imala nešto sreće uglavnom.
Sa ljudima, i kalupima.
Rekao je da ne brinem.
Da će se posrećiti i meni, i mom manjku kalupa.
Rekla sam mu da ne brinem: Da sam strpljivi optimista.
Da verujem da ću i ja biti nečija luckasta Milica,
ali da prvo treba da naučim da budem
samo svoja luckasta Milica.
I da ljubne bepca za mene.