Ne želim nikoga kraj sebe, ne zato što mi nije potreban, nego zato što se bojim. Eto, tako – lepo. Priznala sam i sad idemo dalje.
Ne znam kako bi se nazvala ta fobija, verovatno ima neki medicinski naziv, ali nemam potrebu da ga saznam. Ako za to ne postoji neka tabletica koju mogu ubaciti sebi u grlo svakog jutra posle doručka i uveče pre spavanja, ne moram ni da budem upoznata sa tačnom dijagnozom.


Kažu ljudi: „Prebrodi“ – kažem ja: „Naravno da hoću“, a onda se pitam koliki mi je plovni objekat potreban za tako nešto. Čamac je sasvim sigurno mali, onda definitivno neki parobrod, na koji ću da se ukrcam da me vuče morima zaborava, da me baca u oluje vere i ljubavi i da me nasuka na ostrvo naivnosti. Gledala sam oglase, nema ga na prodaju, a kamoli za iznajmljivanje. Tačno je i da nemam para da ga kupim, čak i kada bi postojao, ali opet volela bih da znam koliko bi me koštalo ako bi postojala verovatnoća da se iskrcam kao nova, a stara osoba.
Možda ti zvučim konfuzno, znam ja to da budem često, ali misli su mi se zamrsile dok sam pokušavala da ih sortiram prema osećanjima. Ne podudaraju se. Mozak kaže da sam debil koji se ograđuje, zagrađuje na sve moguće načine, ne bi li stvorio iluziju da neće biti povređen ako mu niko ne može prići, a srce se pita dokle mislim da ga ostavim usamljeno i okrnjeno.
Srce, izvini, ali ja taj lepak koji će tebe spojiti nisam još uvek pronašla. Ne smem ni da ga potražim. Šta ako je kao onaj buđavi super lepak koji kupiš na trafici kada ti se igrom nesrećnog slučaja odlepi cipela u najnezgodnijem trenutku, pa poverujem da mogu zakoračiti sigurno i bezbrižno, kad ono opet pukne i to se još više odvoji, a posle može ni da se zalepi.
Ne, neee. Ne mogu ja to. Ne smem ja to.
Hajde da se dogovorimo! Ti mene ostaviš na miru i ne teraš me da svako veče pred spavanje osetim tugu što znam da me neće probuditi nečiji zagrljaj, poljubac, topla ruka, a ja tebi pružim sigurnost da se nećeš lomiti više… I kvit smo, zar ne???
I ne pričaj mi više priče o tome da onaj ko ne rizikuje ne profitira. Naučila sam ja da neke rizike ne treba ni preduzimati.
Dobro, ne pristaješ…
Idemo polako…

Možda ti i popustim.
Ne nadaj se previše.
Možda jednom…
Nekad…

Sa nekim…


Izvor fotografije: www.pexels.com

 

Svetlana Antić je diplomirani ekonomista koji od ekonomije za sada ima samo diplomu. Voli psihologiju i, iako nikada nije u potpunosti razumela ni sebe, aktivno se trudi da razume sve oko sebe. Emotivno i razmaženo biće, koje sa 26 godina i dalje veruje u bajke.