Mala Muza

„Pa, to je valjda to“, uzdahnula je duboko dok je stajala na ivici, pogleda uperenog negde kroz zid, u maglinu. Bilo je pomalo drugačije nego što je zamišljala, drugačije nego što je slušala od starijih. Telo joj je postajalo lakše od vazduha, i činilo se kao da je nevidljive ruke jako, a ipak brižno vuku ka zidu. Bilo je vreme. Iskoračila je polako, nesigurno; izmaglica se pretvorila u vrtlog, i beskrajni svet oko nje u trenutku je nestao.

Nekada davno, ljudi su verovali da ih ima samo devet. Ima ih, zapravo, mnogo više. Onaj ko bi poželeo da sazna koliko, ne bi imao više sreće od onoga ko bi pokušao da prebroji zvezde na vedrom noćnom nebu; ali uvek dovoljno, i uvek tačno onoliko koliko je i onih kojima su potrebne. A ona je bila samo jedna od njih – najmlađa i, govorile su druge, ne previše lepa, i ne previše posebna. No ipak… nekome potrebna.

Dok joj se na tren zamagljena svest polako vraćala, i prostor pod nogama bivao sve opipljiviji, postajala je svesna da se nalazi u nečijoj sobi. Sasvim lagano, slika je bivala sve jasnija, sve bistrija. Kraj širom otvorenog prozora, mladić je sedeo i gledao u nebo. Pisaća mašina na stolu i u njoj prazan list hartije; hladna kafa dopola popijena, stare fotografije i požuteli isečci iz novina razbacani po podu. Pomalo zbunjeno, nekako stidljivo, prešla je pogledom preko prostorije, i vratila zenice na zamišljenog mladića. Stojeći nesigurno iza njegovih leđa, nije mogla da mu vidi lice; pa ipak, imala je čudan osećaj da je slično njenom, mada ni njega nikada ranije nije videla (u njenom svetu nema ogledala, a u tuđim očima strogo je zabranjeno ogledati se).

Nešto neobično prostrujalo joj je kroz čitavo telo, spojivši prste bosih stopala sa vrhovima duge kose. Drhtaj? Ali, one nisu drhtale; njihova je lepota bila stamena, jednako kao i duša. „Pravila! Seti se pravila!“, pokušavala je da obuzda vetar koji joj je mrsio misli. A pravila su bila jasna, i nisu se menjala hiljadama generacija Muza: siđi, ali se ne pokazuj; gledaj, ali ne dodiruj; podaj zrno lepote koje se samo mislima može opipati, i posmatraj kako klija; a onda, kada obaviš svoju misiju, vrati se tamo gde jedino pripadaš. Pa opet, iako je znala da greši (jer, kako bi jedna tako mlada Muza i mogla da bude u pravu?), za trenutak joj se učinilo kao da pravila, možda, i nisu toliko jaka i važna; štaviše, možda su oduvek bila sasvim nebitna.

U nekom čudnom stanju između stvarnosti i sna, preko mladićevog ramena i sama se zagledala u nebo – tako daleko, i tako poznato. Videla je ono što je tako zaneseno gledao: jednu zvezdu, usamljenu i sjajnu. I da li ponesena lepotom zvezde ili prilike kraj prozora, prišla je isuviše blizu. Kao da je osetio nečije prisustvo, mladić se, trgnuvši se iz sanjarenja, naglo okrenuo: i Muza se našla oči u oči sa pesnikom, a on – sa prazninom svoje sobe. Zbunjeno je trepnuo. Mogao je da se zakune da mu je neko stajao iza leđa; skoro da je mogao da oseti nečiji hladan dah na vratu. Pa ipak, tu je bio samo nered usamljenog poete bez nadahnuća, i vazduh pun prašine sa korica starih knjiga.

A Muza? Nespretna i smušena, nevidljivo je stajala pred tamnim očima koje su gledale kroz nju. Bile su duboke, čiste, toliko da ju je na trenutak prožela čudna jeza; poput skrivenih virova, uvlačile su je u sebe. Nije mogla, ili nije htela da se odupre – pustila je da je nose, daleko, duboko, do samog dna. A tamo je videla sebe. I više nije bila sigurna da li je to što vidi njen lik koji izranja iz tame tih nepoznatih očiju, ili lice mladića koje se ogleda u njenim zenicama. Pravila…. pravila su izbledela, nestala poput kapi letnje kiše u vrelini suve zemlje. Oslobođena njihovih stega, prišla je još bliže, i prislonila svoje usne na njegove. Svest o grešci doprla je do nje isuviše kasno, jer se pred mladićem iznenada ukazala jedna slika, slika koje se i u starosti često sećao: prizor prelepe devojke koja, kao da je oduvek bila deo njegove male nesređene sobe, stoji na prašnjavom daščanom podu. Puštena kosa talasala joj se niz uska ramena, a bela haljina (za koju mu se tada učinilo da nije načinjena od svile, već od oblaka) padala je sve do bosih stopala. Nikada pre, i nikada posle, pisao je kasnije u svojim pesmama, nije video oči koje su u sebe stopile toliko lepote, i toliko tuge. Ponovo je trepnuo, i vizija je nestala kao naglo prekinut san.

Stvarnost se pretvorila u vrtlog, i surovo naglo započela svoje odmotavanje unazad. Ovog puta, nije bilo prijatno kao pri silasku. Kao da je vazduh cepao na bezbroj majušnih komada, i hladna struja vukla na hiljade suprotnih strana; činilo joj se, raspadne li se na deliće, ti se delovi nikada više neće naći i sastaviti. Pa ipak, vratila se. I kako joj je ovo bio prvi silazak na zemlju, i prva početnička greška, odlučili su da joj oproste. “Mlada si, dešava se… Ali pazi: pogrešiš li još samo jednom…” Spustila je glavu ka bosim nogama; nije znala šta se tačno dešava sa Muzama koje prekrše pravila, ali sama pomisao na kaznu bila je dovoljna da u njoj probudi ledenu prazninu.

U njihovom svetu vreme ne postoji, i niko ne zna koliko je dana mala Muza zamišljeno gledala kroz zid u maglinu. Negde tamo, kroz beskrajnu tamu, videla je mladića kako sedi kraj prozora zagledan u nebo. I sasvim polako, sasvim neprimetno, nešto se u njoj komešalo. Protiv njene volje, rađale su se slike, rasle su reči; sve dok jednog dana, kao u snu, nije uzela u ruke staru beležnicu i u mastilo namočeno pero. Zagledala se u praznu hartiju. “Nemoj!”, šaputala joj je nemo. Pa ipak, nije se mogla odupreti. Drhtavom rukom prinela je vrh pera papiru i, kao samo od sebe, stvorilo se slovo. Zatim, reč. Stih. Pesma. Pročitala je u sebi, tu tajnu koja neće još dugo ostati skrivena. Na bledom licu, ispod tužnih očiju, pomolio se jedan mali, jedva primetni smešak. I ako su joj prvu grešku i oprostili, druga je bila neoprostiva. “Nečuveno! Skandalozno!”, odjekivali su prostorom gnevni glasovi vrhovnih Muza. “Najstroža kazna!”, orilo se strogo oko Muze koja je stiskala malu beležnicu u ruci. Zažmurila je najčvršće što je mogla, i svet oko nje nestao je u trenutku.

Šta se desilo sa Muzom koja je pogrešila? Lako kao da je posredi dečja igra, pretvorile su je u vetar i, sa neslućenih visina, pustile je da luta: kroz tamu i oblake, sve do ljudskog sveta. I dan-danas, naiđe ponekad baš takav vetar: čudno topao, čak i onda kada odaje utisak hladnoće. Ide vam u susret poput starog prijatelja, budeći u vama želju da raširite ruke i zagrlite ga. Često duva noću, i čuva u sebi miris koji nikako ne uspevate da definišete. I kada vam pomiluje lice i shvati da niste vi taj koga traži, sklizne vam preko ramena i nastavlja dalje – u večitu potragu za otvorenim prozorom koji gleda na jednu daleku, usamljenu zvezdu.


Izvor fotografije: pixabay.com


Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti. U stvarnom životu bavi se novinarstvom, pisanjem poezije i proze i stvaranjem šarenih kreacija od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude,  i nebo u svim njegovim varijantama.