Malo da se grlimo

-Taj tvoj miris me vraća u neko vreme.
-Je l’? U koje to? – odmakla sam se ne bih li mogla da ga gledam u oči.
-Dobro, ne baš u konkretno vreme, ali ono, asocira na neku plažu, nešto lepo, toplo. Na neko sunce. – ponovo me je privukao u zagrljaj.

Čovek koji voli da se grli. Čovek koji se lepo grli. Koji ume da zagrli ženu, jer sve što je ženi potrebno jeste zagrljaj. A njegov je zagrljaj nekako poseban. Nije to onaj iz pristojnosti, potapšano rame ili leđa, već onaj kada vam se duše jednostavno i lako prepoznaju. Kad ti prolije kišu poljubaca na rame. I ti ih ostaviš da tu dremaju, jer nemaš potrebu da im tražiš razlog i skriveni znak. Ostaju da žive u tom trenutku u kom su ti dati.

To je neko ko te ne poznaje, i koga ne poznaješ. Ali se osetite. I priviješ taj zagrljaj na grudi čvrsto, kao što on sklopi ruke oko tvog tela. Pustiš da ti da malo sebe i uzme sebi malo tebe. Ne pitaš. Ne razmišljaš. Grliš. Sigurna sam da bi isto bilo kad bih obukla komad njegove garderobe. I on bi me zagrlio. Ne tražim mu da mi priča. Ne tražim mu da mi svira. Neću da se ljubimo. Samo eto, malo da se grlimo.


Izvor fotografije: pinterest.com

Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.