Marija, on te voli

– Marija, ja te volim! MARIJA, IDIOTE, JA TE VOLIM!

Tako je urlao. Tik ispod mog prozora. U tri ujutru. Nisam bila Marija, ali Marija nije delovala kao da mari, pa sam rešila da ja dignem zadnjicu iz kreveta i odvučem se do prozora. Na trenutak sam pozavidela Mariji, al’ već u narednom postala sam svesna haotične muške prilike sa flašom u jednoj i cvećem u drugoj ruci, kako me nervozno proučava.

– Mislim da bi trebalo da se vratiš ujutru. – računala sam na ostatke njegove uračunljivosti.
– Gledaj svoja posla. Ja odavde ne mrdam. – uzvratio je i nastavio da voli Mariju idiota, na sav glas.
– A je l’ možeš da je voliš u tišini, bar dok ne svane? – viknuo je komšija sa drugog prozora.
– E, ne seri i ti. Šta vi znate šta je ljubav. Svi vi znate šta drugi treba da rade. – rekao je i seo na mokar beton, spustivši cveće pored sebe – A i ovo sranje će da uvene do ujutru.

Vratim se onda u krevet, ispresavijam jastuk jedno dvadeset puta i zapletem u pokrivač bar još toliko u potrazi za neprebrojanim ovcama, al’ džaba. Čovek je voleo svoju Mariju na sav glas, svakih petnaest minuta. Ali mene nije mučilo njegovo zaplitanje jezikom, ni njegovo cveće. Mene je mučilo što je, tako pijan, tužan i nesnađen ubo suštinu. Svi vazda znamo šta neko drugi treba da uradi, a kad dođe do nas, nas nema, i onda i nama treba neko drugi. Neko razuman i neko hrabriji, da ne osuđuje što nemaš petlju da sam uradiš ono što si pre koji dan nekom drugom savetovao.
Neko da kaže “nemoj tako, ‘ajde ovako”. Da kaže “ne seri”, “ne zaleći se”, “ne razmišljaj”, ili “idi kući”.
Ne nužno sve odjednom i definitivno ne istim redosledom.
Ali da kaže.

– Da mu se javim odmah ili da sačekam koji dan? – pitala je između dva gutljaja prve jutarnje kafe, videvši u meni nekog razumnijeg i hrabrijeg. Nekog ko treba da kaže.
– Realno, i da ti kažem da sačekaš, nećeš me poslušati. – slegnula sam ramenima – Za toliko se znamo. Je l’ ti se toliko baš sviđa?
– Ne znam, sladak je… Kako uopšte da znam koliko mi se sviđa?
– Nemam ideju. Možda bi trebalo da sačekaš sedamdeset dva sata.
– Zašto baš sedamdeset dva? – razrogačila je oči svesna da nema šanse da izdrži.
– Zato što neki stručnjaci kažu da ako te nešto drži duže od sedamdeset dva sata, može da te drži i na duži rok.
– A-ha… – sad je već delovala kao da se istinski trudi da razmotri tu opciju – A šta ti kažeš?
– Da idu kući. Otkucaj već jednom tu poruku, postaješ neurotična. – prevrnula sam očima i tu je pokušaj razumnog razgovora završen.

Klimnula je glavom i u roku od pola sekunde kucala poruku i birala stiker. I tu je ležala sva filozofija, jer, u principu, ako znaš šta hoćeš ili nećeš, ne trebaju ti ni dva ni sedamdeset dva sata prelamanja, snebivanja i uzdržavanja. Ne treba ti ni neko pet puta pametniji ni neko deset puta oprezniji. Ni neko rečitiji, da govori za tebe, ni neko ozbiljniji, da te spreči da ispričaš onu idiotsku foru.
To je taj neki trenutak spoznaje.
Čovek jednostavno shvati da mu je Marija idiot bitnija od njenih komšija idiota i da niko ne ume da vodi njegov razgovor onako kako ga on vodi. Pa makar taj razgovor bio potpuno apsurdan, sa flašom u jednoj i cvećem u drugoj ruci.
Sa Marijinom mamom i komšilukom umesto sa Marijom.
I u tri ujutru.

A Marija?
Marija je, idiot, tu noć spavala kod drugarice.


Izvor fotografije: favim.com

 

U radno vreme živi od pisanja. U slobodno vreme piše da bi živela. Prerazmišljava, prokrastinira i obožava drame. Dajte joj čips, pivo i dovoljno uvrnutog sagovornika i niko neće biti povređen. Kako to mislite – ne drži sve konce u svojim rukama?