Mnogi ljudi imaju dobre ideje – ali nemaju svi dovoljno volje i hrabrosti da ih pretvore u stvarnost. Među onima koji ličnim primerom i delom pokazuju kako društvo i život mogu da se promene nabolje svakako je Marjan Arsenov iz Pančeva, koji već nekoliko godina unazad radi na uređenju placa u mestu Sesalac u okolini Sokobanje.
Eko-centar, odnosno eko-kamp, simbolično nazvan “Glas prirode”, u blizini Sesalačkog jezera, pećine, vodopada, kao i planine Rtanj, postaje svojevrsno utočište za sve one koje vole boravak u prirodi, ali ima i veću ulogu od toga – da pokaže kako se i u današnje vreme može živeti na jedan drugačiji i prirodniji način, uz zdravu hranu iz sopstvene proizvodnje, korišćenje solarne i drugih obnovljivih izvora energije, aktivno i konstruktivno ispunjeno vreme pokretom i stvaranjem.
O nastanku i idejama “Glasa prirode” razgovarali smo sa Marjanom Arsenovim, koji je naš inspirativni outLOUDer za ovu nedelju. 🙂
Kada je i kako nastala zamisao o stvaranju “Glasa prirode” – kako si došao na ideju da iz Pančeva odeš u okolinu Sokobanje i da li je postojalo nešto što te posebno inspirisalo da kreneš u ovaj poduhvat?

Odlazak u prirodu mi je otvorio mogućnosti za mnoge stvari koje nisu moguće u gradu, pa ni u manjim mestima i selima. Imati svoj plac van sela može omogućiti čoveku da eksperimentiše sa korišćenjem solarne energije, da ima svoju radionicu, prostor za vežbanje, da ima mogućnost da primi u goste dvadeset i više ljudi i da nikome ne smeta, niti da njemu iko smeta…

Iako bismo mogli da odredimo datum kada smo odabrali ime kojim se predstavljamo, ne bih mogao reći da je to bio početak – jer, zapravo, težnje ka boravku u šumama, na rekama, jezerima, morima, ka životu bez briga, prožetom umetnošću i sportom, jednostavno nosimo u sebi od početka, samo je pitanje kada je ko to prepoznao. Lično, mogao bih reći da je ta svest dobrim delom uvek postojala u meni.

Ali “zrelost” koja se pokazala akcijama kupovine i započinjanjem gradnje eko-placa bila je oko 2013. godine. Pre toga smo gradili solarne uređaje u gradu, kampovali, trenirali, učili…

U “Glasu prirode” stalno se nešto vredno radi – grade se bungalovi, kućice na drvetu, proizvodi se hrana, radi se na korišćenju obnovljivih izvora energije… Šta ste sve do sada uspeli da napravite sopstvenim rukama i čime se trenutno bavite?

Većinu toga i jesmo uradili sopstvenim rukama, a deo uz pomoć dragih ljudi, prijatelja koji su došli i pomagali. I tada se neretko mnogo toga nauči, pa se sledeći put može i samostalno raditi – na primer, popravka krova, rad na bašti itd.

Trenutno se radi na izgradnji raketne peći, koja je vrlo ekonomična u radu, ali i ekološka jer bolje sagoreva ogrev, i samim tim ne stvara zagađenje kao klasična. Vrlo zanimljiva tema, ako nekoga zanima, može da pronađe više o tome na internetu, a dodao bih i još neke pojmove koji bi čitaocima mogli biti interesantni i o kojima bi možda hteli više da saznaju, kao što su earthship kuće (solarne samoodržive, off grid kuće), permakultura (način rada sa zemljom koji traži manje rada, a daje više raznovrsnosti hrane koja se gaji, poboljšava kvalitet zemljišta, ne zagađuje okolinu, spaja ljude), passive solar i passive solar house (jeftina tenologija za primenu solarne energije i pasivna solarna kuća)…

Zamisao “Glasa prirode” između ostalog promoviše život bez alkohola, cigareta, droge, ali i bez konzumiranja mesa. Koliko dugo si na takvom režimu ishrane i šta za tebe predstavlja ovakav način života?

Da, tačno, da bismo živeli bolje i zdravije, treba da imamo zdrave i dobre životne navike. Redovan trening, neuzimanje alkohola i drugih stvari koje smanjuju svesnost, kao i odbacivanje nepotrebnog nasilja prema životinjama, dovode nas na jedan nivo odakle se lako sagledavaju sva rešenja za probleme današnjeg društva. Mi smo krenuli dalje od toga – krenuli smo u primenu tih rešenja.

Ako neko želi da poradi na razvoju pozitivnih životnih navika, može da se priključi nekoj od akcija u kojima može da uči o životu u prirodi i tehnologiji koja sve to čini lakšim, uz druženje sa drugim entuzijastima, što može biti višestruko korisno na putu transformacije osobe.

Što se ishrane tiče, od ’98. ne jedem životinje, nisam pušio, niti pio, niti probao droge – to me jednostavno nije nikad privlačilo. Ono što me zanimalo bio je aikido, ninjucu, wing chun, kung fu, kapoera, yoga itd.

Generalno, za mene je ovo samo življenje onoga što ima smisla, logika za trenutno vreme, razmišljanje o mojoj, ali i budućnosti celog društva i planete.

“Glas prirode” podstiče aktivan život – čime se sve bavite u ovom prelepom mestu i kako negujete telo i duh?

Trenutno je eko-centar, eko-kamp, još u izgradnji, tako da ne mogu raditi baš sve ono što bih voleo, ali svakako u određenoj meri mogu improvizovati i trenirati većinu toga što volim. Ovo je prelepo mesto za trčanje po planinama, istezanje (naravno, to se može raditi na bilo kojem ravnijem mestu); poneo sam par tegova, tako da sam uvrstio vežbe sa tegovima za biceps, triceps, ramena (mada mi i obična šumska grana služi kao šipka za zgibove), uz obične vežbe koje radimo svojom sopstvenom težinom, poput čučnjeva, sklekova… Eto, prilično ok program za vežbanje, ali je u planu da jednog dana ovde bude i sala za vežbanje. 🙂

Trenutno vežbam wing chun, kung fu, hatha yogu, pomalo akrobacije iz acro yoge i kapoere, no nadam se da ću se vremenom moći više tome posvetiti. Sa godinama ću se verovatno više okrenuti vežbama sa oružjima poput štapa, lanca, mačeva, a malo manje se baviti akrobatikom.

Šta bi, na osnovu dosadašnjeg iskustva, izdvojio kao najteže momente života u prirodi?

Ovo je povezano sa trenutnim uslovima na placu: ne volim hladnoće, kišovito vreme kad se odeća lako skvasi, i ne volim samoću. Sve me je to sačekalo u startu, jer jednostavno nije bilo prostorija gde bi se boravilo, sem šatora koji je bio pod strehom ambara… U proleće i jesen se dešava da u kampu bude i prazno, pa budem i po mesec ili više sam. Na neki način, to je i duhovno iskustvo upoznavanja sebe, mislim da osoba tako još više nauči da voli i da ceni druge ljude, a nauči i nešto više o sebi. To baš i nije bilo iskustvo kojem bih se radovao, ali iz ove perspektive mogu reći da sebi nisam loše društvo i da mi vremenom postaje sve manji problem da provodim sam čak i duge periode. Sa druge strane, realnost ide ka tome da sve više i više ljudi saznanje za kamp, i da su uslovi u kampu sve bolji i bolji, pa tako dolazi i veći broj posetilaca.

Takođe, bilo mi je dosta teško kada je trebalo raditi stvari o kojima sam vrlo malo znao i koje sam vrlo slabo umeo da radim – na primer, povezivanje vode kroz kuću, plac, popravke krova, a i sama gradnja blatom je bila neizvesnost, da li će sve ići kako se očekivalo… Što se krova tice, dobri prijatelj Georg, koga i nisam znao pre nego što je počeo da se bavi ovim stvarima, mnogo mi je pomogao oko krova i dosta toga me naučio za samo jedan dan, što zvuči neverovatno. Zaista znači raditi uz nekog ko zna, čak i tako kratko vreme.

Iako svojim idejama i delima motivišeš ljude da se vrate prirodi, o svemu što se u “Glasu prirode” dešava mi ostali saznajemo uglavnom putem objava na Fejsbuku. Koliko je, po tvom mišljenju, neophodno ili potrebno zadržati savremene tehnologije u svakodnevici?

Tehnologija nije loša, zapravo je vrlo dobra stvar. No, u svemu je potreban zdrav razum. Drugim rečima, ona može biti korisna, ali nije važnija od toga da se, na primer, bude na čistom vazduhu i pije čista voda, jede zdrava hrana… Možemo živeti bez interneta, ali je lepo imati ga i to je, u većoj ili manjoj meri, skoro svuda ostvarivo.

Dalje, razne mašine štede ogromne količine rada, i to je prosto magično – od motorne testere koja štedi mnogo sati rada, preko drugih finih mašina koje nam mogu pomoći u obradi drveta, metala… Sve je to korisno, i alati i tehnologija povećavaju samoodrživost. Ali, ako toga trenutno nema, ne treba se plašiti: treba raditi sa onim sto imamo i ono što je moguće, a ako nije moguće odmah, ne treba očajavati, već raditi strpljivo i polako, pohvaliti sopstveni napor, i stremiti ka trenutku kada će se stvoriti jedno potpuno magično mesto.

Prve električne alate u “Glasu prirode” smo koristili pre dve godine, dakle, prve dve godine smo bili i bez bušilice. Sada radimo na tome da imamo i radionicu za obradu metala, drveta, kao i svoj solarni sistem za struju. U prirodi možete imati mnogo više nego u gradu – za neke stvari uz manje novca nego u gradu, za neke možda treba i malo više, ali ipak, sve je ostvarivo.

Kakvo je do sada bilo interesovanje za “Glas prirode” – koliko si ljudi do sada ugostio, kojih starosnih grupa, i da li se za ovakav način života interesuju i (avan)turisti iz inostranstva?

Oko 100-200 ljudi godišnje trenutno prolazi kroz kamp. Mislim da će se taj broj dosta povećati, i da će biti normalno da godišnje ovde prođe i boravi oko 1.000 do 2.000 ljudi. Mi smo još uvek relativno novi, i dosta znači poboljšanje uslova boravka, koji je besplatan. Jedan od ciljeva je i formiranje društva kampera koji ovde dolaze. Verujem da će to sve biti jako dobro i lepo i, na neki način, poklon ljudima svih gradova, pa i zemalja.

Ako ne računamo bebe koje su sa majkama dolazile u posetu, najmlađi član koji je ovde boravio imao je oko 2-3 godine, a nastariji možda i preko 76. Ne postoje starosne granice, mogu da dođu svi koji to žele.

Dolaze i ljudi iz inostranstva, i to ne retko. Zapravo je vrlo lepo to što je eko-centar zaista postao centar susretanja ljudi. Bilo je slučajeva da u kampu istovremeno budu ljudi iz četiri, pet ili više zemalja – od Amazonije, Kolumbije, Argentine, preko Meksika, Filadelfije, Teksasa, do Irana, Grčke, Litvanije, Francuske, Nemačke, Engleske… Zaista i ne znam iz kojih sve zemalja smo imali goste, i zaista je divno sretati sve te kulture i jezike. Kad sam polazio na planinu, nisam očekivao da ću ovde sretati više ljudi iz sveta nego dok sam bio u Pančevu, Beogradu, Novom Sadu… Ali eto, tako je.

Kakvi su trenutno uslovi za boravak u “Glasu prirode” – kakvi su smeštajni kapaciteti, u kom periodu godine i koliko dugo zainteresovani mogu uživati u ovom divnom kraju?

Trenutno imamo tri izgrađena bungalova, jedan za četiri osobe i dva za po dve. Ako su slobodni, dajemo ih na korišćenje, tako da zainteresovani za dolazak mogu da se jave pre nego što krenu. Tu je i jedna kućica na drvetu, uglavnom je zauzeta jer je atrakcija, i ljudi i mesecima unapred žele da bukiraju da budu baš u njoj. Ali, ako je slobodna, može se dobiti, tako da vredi proveriti. Takođe, biće uskoro novih prostora, a naravno, ima mesta i za postavljanje šatora – ko ima šator, ne mora brinuti, može doći i smestiti se.

Što se perioda ostanka tiče, mi se nadamo da će biti ljudi koji bi tu ostajali i po mesec i više dana. Ne stavljamo ograničenje na vreme boravka – ljudi dođu na dva dana, vikend, produženi vikend, neki na nedelju-dve, a neki su bili i po mesec, dva, tri… Jedino o čemu vodimo računa je da svi koji dođu budu korektni u svom ponašanju prema drugima.

Trenutno se na placu boravi od marta, aprila, pa do kraja oktobra, ali je jedan od ciljeva za sledeću godinu da se završe zimske prostorije, da ekipa tu ostaje i zimi, kako bi se moglo dolaziti tokom cele godine.

Imaš i jedan interesantan i za muški deo populacije uglavnom neuobičajen hobi – pravljenje nakita. Otkud ideja za ovakvu vrstu zanimacije i šta je najzanimljivije što si do sada napravio? 🙂

Zapravo, volim mnoge kreativne stvari – slikanje, vajanje, duborez, pa i pravljenje raznog oružja, kao i nameštaja, lampi i slično. 🙂 Nakit je spoj više stvari – mogu praviti minijature životinja, što je poput vajanja; sa druge strane, neki nakit koji bih pravio bi ličio na oklop, a opet, granica gde nakit postaje upotrebljivo oružje ili oklop nekad se može i preći. 🙂 Kod mene se svašta nešto može iskombinovati u cilju korisnosti i uopšte igre.

Čime se sve baviš kada nisi zaokupljen brigom o “Glasu prirode”?

“Glas prirode” je generalno neki način na koji prilazim životu, a ime i društvo koje se time definisalo je način da se obratimo javnosti i malo utičemo na popularisanje pozitivnih vrednosti. Ideje kao što su bavljenje sportom, umetnošću, gradnjom – sve to je i moj privatni život.

Koja bi bila tvoja definicija sreće i šta bi naveo kao svoj životni moto?

Imati čistu vodu, čistu hranu, svoju struju, svoj ogrev, kuću koja je dobro izolovana, šporet koji je vrlo ekonomičan; dovoljno slobodnog vremena za odmor, druženje, dobar trening, društvo za sve to; slobodu i mogućnost kretanja gde god vam se javi volja ili želja; biti okružen prirodom i životinjama koje su slobodne.

Na šta si od svega što si u “Glasu prirode” do sada uradio i postigao najponosniji, i šta je ono što je u ovakvom načinu života za tebe najlepše i najvrednije?

Na šta sam najponosniji… Pa, mislim, na promenu kroz koju sam lično prošao dok sam na svemu ovome radio, doživevši da nas nekad bude i 40 na placu; sa druge strane, nekad provodeći sam i po mesec dana, učeći da radim nove stvari i imajući ispred sebe zadatak koji je nemoguće uraditi u vremenskom roku koji sam ja zamišljao, usled nedostatka alata ili neke druge teškoće.

Uzevši sve to u obzir, drago mi je da se jesam upustio u ovu avanturu, ma koliko ona bila teška. Moja sadašnja težnja je da pomognem drugima koji ovo isto kreću, da im bude lakše. Naravno, ima još puno toga da se uradi u eko-centru i eko-kampu, tako da moj proces učenja i sazrevanja kroz dela još nije gotov, ali je velika motivacija videti da smo došli na pola puta u ostvarivanju ovog sna.

Što se najlepše stvari tiče, to je i bilo očekivano: druženja, stvaranje, boravak u prirodi – ali zaista to živeti. Imati parče neba kao svoju nadstrešnicu i biti u mogućnosti primiti veći broj ljudi i organizovati nešto za dobrobit ljudi je čast.

Osećam da bi trebalo to bolje opisati, ali ne umem preneti osećaj buđenja suncem, disanje vazduha koji miriše na eterična ulja nane i drugih divnih biljaka, imati pun mesec kao noćnu lampu, imati svoju struju preko solarnih panela, piti i kupati se u izvorskoj (bunarskoj) vodi, imati svežu hranu iz bašte, kornjaču koja svrati u goste, ili lisicu, ili jelenka… Teško je opisati i preneti taj osećaj. Samo mogu reći – ko voli zdrav život i prirodu, a nema gde da boravi, dobrodošao je na ovo prelepo mesto.

Ako vas je zainteresovala priča o Marjanu i njegovom eko-centru, još informacija i fotografija možete naći putem njegovog Fejsbuk profila ili u grupi “Glas prirode”. 🙂

Razgovarala: Dijana Jelenkov


Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti; u stvarnom životu, pak, bavi se svakojakim kreativnim radom – piše, crta, prevodi, igra se novinara, stvara šarene kreacije od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude, i nebo u svim njegovim varijantama.