– Jesi mu prišla?
– Što, bre, da mu priđem?
– Pa da uspostaviš komunikaciju.
– Da, i šta da mu kažem na sred autobusa? “Kontrola u vozilu, Vašu kartu molim?” Kako se uopšte uspostavlja komunikacija sa nekim pred kim ne umeš ni da bekneš?
– Ma daj. 
– “Vidi, toliko te pažljivo posmatram proteklih deset stanica da sam uočila šarm čak i u tom belom štepu na crnoj jakni. I duks mi se mnogo sviđa, znaš, imam taj trip sa sivim duksevima… a i ti si onako baš sladak.”
– Pa, da, na primer to.
– Kao da mu to ne govore nonstop.
– Pa ovaj deo sa štepom sumnjam da je čuo ikad u životu.
– A reci, jednom uđe čovek u bus sa trocifrenim brojem i odmah ga spopadne neka čudakinja. Pomislio bi da nisam normalna.
– Pa i nisi, šta.
– Je l’ bi ti to uradila?
– Hej, ja sam vikala Turčinu na sred Knez Mihajlove da me oženi, o čemu mi pričamo ovde.
– Pa da je delovao malo samo zemaljskije, možda bih i ja njemu vikala.
– Da ti je delovao zemaljskije, ne bi ni obratila pažnju na njega.

I tako sam navukla svoj kingsajz ranac, prošla pored njega, dobacila kučeći pogled iz kolekcije “jebemuživot kad sam kukavica” i izašla iz busa.

Da sam bila malo hrabrija, možda bih čula kako govori “jer si li?” ili piše “s” i “kad” sa apostrofom. Možda bih ga našla na društvenim mrežama i shvatila da je jedan od onih pozera kojima je svaka druga fotka iz kafane, sa dvadesetak sličnih žena i žigom Beograd noću. I prošlo bi me. Čas posla.

Drug mi je rekao da je on isto tako gledao neku devojku u nekom trocifrenom busu i da je posle više nikad nije video. Kao, to je sastavni deo života kad si mutav, i vremenom zaboraviš.

Drugarica mi je rekla da se nikad ne zna. Kao, sudbina je sudbina – ako se pogledate više od tri puta, onda se gledate sa razlogom i još ćete se gledati, kad-tad.

Ja sam im rekla samo da je lep.
I da se nadam da mu se mozak slaže sa očima i zubima.
Da ima i nešto “iza” toga.
I da, za razliku od moje petlje, Deda Mraz postoji, i da će me se setiti ove godine.
Tek da još jednom probam da mu promrmljam koliko je lep pre nego što istrčim iz autobusa.
Ako nekim čudom još nije ukapirao.


Izvor fotografije: pinterest.com

Piskaralo uvek željno čipsa, vina, trilera i društvenih igara. Bacila u vodu tri godine ekonomije da bi zaplivala u vodama pisanja, studiranja španskog, i življenja, generalno. Nije se pokajala. Neće reći koliko ima godina, jer i kad kaže – niko joj ne veruje.