Mnogo više od ljubavi

Venera je bila retrogradna kada sam te upoznala.

Sigurna sam.

Zagrlila sam te toliko jako, da su mi svi mišići u telu treperili pod naletom energije. Budio si u meni neka čudna osećanja. Nije to bila ljubav – mislila sam. Ljubav je držanje za ruke i tepanje. Ljubav je umiljavanje i golicanje. Ovo naše je bilo unikatno. Borbeno. Neponovljivo.

Jedne noći si izgovorio najlepšu i najtužniju rečenicu. I znala sam da je kraj. Sa tobom sam uvek znala na čemu sam. Malo si govorio o nama, ali si mi sve rekao. Nisi mi ništa ostao dužan. To me i boli.

Srela sam te juče. Taman je tvoj lik počeo da mi se magli pred očima. Kao da si znao da bi trebalo da mi osvežiš sećanje.

Samo je to i ostalo od nas. Slučajni susreti i spušteni pogledi. Usputno “Ćao” i “Kako si”. I ono ustaljeno “Dobro sam.” Nisam znala da li sam dobro. To me je mučilo. Rastali smo se kao odrasli ljudi, ali mi ovo dete u meni nije dalo mira. Ubeđivalo me je da mi nedostaješ. Nagovaralo me je da te pozovem. I zvala sam te sto puta. Tešio si me. Bio si moj razum. Tebi sam se vraćala kada bi postalo nepodnošljivo živeti u ovoj koži. I uvek bi me oraspoložio. Napravio bi kokice, dosipao bi mi vino, izgubila bih se u tvom zagrljaju. Govorio bi mi o filmovima, o poslu, o bilo čemu samo da mi skreneš misli sa problema.

A onda si se odaljio…

Rekao si mi da moram sama. Da je vreme da odrastem. Da svet nije ružičast. Rekao si mi i tu rečenicu. Tako lepu, a tako tužnu. Rekao si mi da si me voleo više od sveta, ali da i ljubav ima rok trajanja.

“Uvek ćeš biti posebna i zauvek prva”, govorio si.

I zauvek sam bila prva, ali nikada poslednja. Bili smo samo prolaznici koji se znaju čitavog života. Niko nije ni posumnjao da si mi se uvukao pod kožu, da mi plivaš krvotokom, da mi gospodariš snovima. Ti si rebus koji nikada nisam mogla da rešim. Dok si bio pored mene, tu na ovom nejakom ramenu, voleo si me. Znam da jesi. Osećala se ta ludačka energija u vazduhu. Ali si me krio od sveta. Mesecima, godinama, zauvek. Jedno drugom smo bili utočište, mir, tišina. Bili smo par za koji niko nikada čuo nije. Čuvali smo to nešto naše samo za nas. Tako si bar ti govorio, a ja se time tešila. Nikada se nismo slikali, nikada nismo šetali pored Dunava, nikada se nismo grlili na kiši. Voleli smo se kad sve zaćuti. Kada samo dodiri imaju odgovore. Ludački, drugačije od svega što se ljubavlju naziva. Po prvi put dublje i jače. Po prvi put ozbiljno. Želela sam da pobegnemo od svega daleko, možda u Afriku. Da se grlimo na plaži dok se dan stišava. Da igramo polugoli na mesečini. Da probamo sve afričke začine i specijalitete. Da udišemo samo mirise naših koža sve do kraja života. Želala sam ja svašta, ali ti nisi voleo planove. Nisi voleo budućnost. Verovao si da se svi planovi izjalove čim siđu sa usana. Verovao si u trenutak. I mnogo si mi ih dao. Mnogo toga za prisećanje je ostalo.

I da te nisam srela, možda bih i mogla da zaboravim. Možda bih ubedila sebe da nikada nismo bili par, već dva stranca koja su se pomagala kada je pomoć potrebna. Možda bih verovala da sam ti bila samo izduvni ventil, jedna u njih milion koja je pala na tvoje oči. Možda bih progutala tu priču, koja mi je kao gorka knedla zapela u grlu. Možda bih nastavila dalje, kao da te nikada nije ni bilo na onom plavom jastuku do mog. Možda bih mogla da slažem sebe da je to bila samo avantura.

Ali sam te pogledala. Onako, u prolazu. Videla sam sve uspomene na tvom licu. Videla sam te mog, potpuno iskrenog, naslonjenog na moje rame, nasmejanog, zagledanog u mladeže na mojim rukama, zanesenog mojim dodirima, zaljubljenog u moje stavove. I tada sam shvatila da nisi bio laž. Da nisi bio iluzija. Da si bio ljubav. Ljubav kakva se ne može opisati ovozemaljskim rečima. Ljubav za kakvu ne postoji ime. Ljubav koja ima rok trajanja, ali čiji se svaki sekund zauvek pamti. Ljubav bez naziva i titula. Takva se ljubav ne može odglumiti, ma koliko ti vešt glumac bio.

Bila je to ljubav, slučajni prolazniče.

Bila je to ljubav i mnogo više od nje.


Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: pexels.com