Svake noći bivalo je sve gore. Sve sablasnije, a sve stvarnije. Nisam se sećala kada je počelo, a bilo je i sve manje važno. Želela sam samo da znam – kada će se završiti.

Već dugo živim sama, i osećam nejasno olakšanje što moj vrisak koji cepa noćnu zavesu nema koga da prene iz sna. Osim mene same, koja nikako da se naviknem na životinjski krik koji provaljuje iz mojih grudi gotovo svake noći. Neki ljudi se pomire sa stvarima koje ne mogu da promene, i vremenom prestanu da im pridaju značaj. Ja sam, pak, svakim danom sve teže živela sa svojim prokletstvom. Strepela sam od odlaska na spavanje; odlagala sam san svim svojim snagama, terala ga punim šoljama kafe, plašila glasnim tonom televizora i zavaravala zavodljivim stranicama višetomnih romana. Pa ipak, bila sam slaba, nemoćna da izdržim do kraja u dvoboju sa svemoćnim Snom. Uhvatio bi me za ruku i polako odveo u postelju, ili me nežno nokautirao u naručju moje omiljene fotelje. Bila sam poražena – spavala sam. I onda, u neko gluvo doba, trzaji. Pritisak. Mučenje da se dođe do vazduha. Tiha borba sa nevidljivim mučiteljem koji leži tu na mojim grudima, bezosećajno zariva nokte u moja pluća i isisava mi dah. Ne mogu da se probudim, ne mogu da vrisnem; i baš kada negde u mračnom kutku podsvesti poželim da ovo bude poslednji put, pa makar sa sobom povukao i moj poslednji uzdah, iz grla se otima glas. Kao da nije moj, najpre je škrgutav, slab, jadan; polako, preliva se u krik koji ispunjava sobu poput eksploziva. Budim se i posmatram svoje grudi na kojima nema ničega, samo mokra od znoja spavaćica ispod koje srce uspaničeno preskače otkucaje i nadižu se pluća koja su najzad došla do vazduha. I tako već godinama. Nikada nisam uspela da je vidim. Mora odleti pre nego što se čovek probudi.

Bila sam uporna u svom neverovanju u nevidljivo. Još upornije lekari su me tapšali po ramenu i govorili da su mi pluća savršena, da sam zdravija od prosečne dvadesetogodišnjakinje, i da samo treba malo da se opustim. Da šetam pored reke. Da slušam laganu muziku. Da uživam u svojoj slobodi bez obaveza. Najupornija bila je Mora, koja me, nepostojeća a gotovo opipljiva, i dalje posećivala. I kao da je, uvređena mojom nevericom, želela da dokaže svoju prisutnost, gušila je svake noći sve zlokobnije, sve jače. A ja sam uvek bila spoj suprotnosti – zrele racionalnosti i detinje nevinosti. I negde u rascepu između nemoći jedne i naivnosti druge, ne želeći da verujem, a ne znajući da objasnim, pitala sam se kako bi, kada bi zaista postojala, izgledala moja Mora. U bezbrojnim pokušajima da oteram san, prelistavala sam u svojoj svesti crteže iz starih knjiga koje sam davno čitala, priče sveznajućih starica što sam slušala kao dete, scene iz filmova koji su me godinama držali budnom do kasno u noć. Pa ipak, Mora se otimala svakom otelovljenju – svaka crta, makar i krajnje nejasna, kojom sam pokušavala da je naslikam (verovatno u očajničkoj nadi da je lakše boriti se protiv neprijatelja kada ga možeš jasno sagledati), istog trena nestajala je u magli imaginacije, nevidljiva poput tuge, neuhvatljiva kao bolna misao što nam pritiska dušu.

Zašto je ova noć odlučila da bude drugačija od drugih, verovatno nikada neću saznati. Jednostavno, moglo joj se – onako kako se čoveku ne može da pojmi nepojmljivo, ali često ni da vidi opipljivo. Scenario sam već poznavala do tančina i, čak i u snu, znala sam poteze koji slede. U grlu mi se u mukama rađao vrisak, i očni kapci bili su spremni da se naglo otvore. Ali uobičajenog olakšanja nije bilo, i pritisak nije popuštao. Kao da je nešto teško, nešto živo, ali hladno poput leša, nemo ležalo na mojim grudima. Kroz pomrčinu sam počela da razaznajem obrise. Da, bilo je tu… Sklupčano poput mačke, ali nalik na dete… Telo deteta koje mi pritiska grudi, sa glavom okrenutom ka mojoj. Zaboravila sam na vazduh, na gušenje, na strah. Gledala sam. I kao da je mrak počeo da se razilazi, sve jasnije sam sagledavala lice koje me je posmatralo. Na detinjoj glavi bile su urezane staračke bore. Čudno, ali nije me previše iznenadilo otkriće da su te bore bile moje. Moje su bile i oči umorne od nepoteklih suza, usne drhtave i suve od borbe za vazduh, i jedna mala pega na desnom obrazu koju nosim od rođenja. Trenutak ili večnost, u skoro sijamskom zagrljaju, ćutale smo Mora i ja, i gledale se istim zenicama, istim pogledom. A onda sam, iznenada, ponovo zverski vrisnula, kao u trenucima bezbrojnih buđenja. Ponesena nekom iskonskom željom za tuđom patnjom, uhvatila sam je za vrat; bio je nežan kao dečiji, i leden kao vrat odavno pokopane starice. Mora je, kao odraz u ogledalu, dosledno pratila svaki moj pokret. Stezala sam svoje ruke oko njenog grla; stezala je i ona oko mog svoje male, hladne, neočekivano snažne šake. Uporno i krvnički, davile smo jedna drugu poput ratnika iz protivničkih tabora koji su, možda, u neka davna vremena, bili najbliži prijatelji. Ne, zaista ne znam ko je pobedio, i čije su ruke bile jače. Sećam se samo kako se mrak postepeno pretvarao u izmaglicu, a pritisak na mojim grudima lagano je popuštao. Stiskala sam i dalje tanani vrat, čija se opipljivost sve više pretvarala u slutnju. Isto kao i čvrstina dušeka ispod mojih leđa, isto kao i moje sopstvene ruke.

Ni sada, dok se probijam kroz ovu maglu kojoj nema kraja, nisam sigurna da li je Mora ikada zaista postojala. Više me ništa ne guši, ali više i ne dišem. Nema više More. Nema ničega. Samo neprobojna belina iz koje se ne može.


Izvor fotografije: pexels.com


Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti; u stvarnom životu, pak, bavi se svakojakim kreativnim radom – piše, crta, prevodi, igra se novinara, stvara šarene kreacije od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude, i nebo u svim njegovim varijantama.