Moram da te čujem

Moram da te čujem,
pa ti pišem,
Jer ne dišem,
jer bojim se,
da sutra možda nije sigurno,
da sutra nećemo biti lepi,
i nećemo imati moć da govorimo,
zbog nekih,
zbog nekog,
zbog nas samih.
Malo sam ljuta na onu tvoju smrt,
malo više na tebe besmrtnog.
Odlaze ljudi..
A ja stojim i čekam da ti ispričam,
da,
više ne gledam na datume,
satove,
brzinu kojom vozim auto,
Jer semafori su jedino šta me je svesno zaustavljalo.
Neki od onih dana.
Kada ne mogu da se snadjem,
Želim da te nadjem,
Da ispričam ti,
da,
Moj ljubimac me je napustio,
možda i jedini čovek koji je verovao da posedujem čuda,
osim onog madjioničarskog trika kada se koskica stvori na mom dlanu, niotkuda.
Sada više ne verujem
ni sebi,
ni tebi,
ni drugima,
da sutra postoji,
da ničeg ne treba da se bojiš,
da svi su tu,
pa okreni još jednu turu,
pa još jedan krug tom ulicom,
Ja,
Besramna,
tiha,
podla,
pomalo luda,
svaki bih korak da ti uhvatim,
da mogu,
da znam,
da ti oči pogledam,
negde i u prolazu,
da osetim da dišeš jače nego ikad.
Mrzim tu ulicu,
mrzim rutu od kuće do prodavnice,
jer gde god da živim,
ja krećem od te ulice.
Ma šta da kupujem negde tu se nalazi,
Jer bojim se smrti,
meni ne trebaju razlozi.
Neka knjiga,
neki udisaji,
češće izdisaji,
neke birtije,
malo piva,
pa mi kažu da sam živa,
pa me opominju na osmeh,
jer ja bojim se smrti,
i da sutra ne postoji,
i šta je život ako ti nisam rekla da možda me neko ipak voli,
a da ja to ne znam,
možda me čeka lep dan,
a ti budeš nasmejan,
a smrt je daleko,
preko okeana pa do sedih vlasi,
Pa do nekih bora,
Dok govoriš kako ja bez tebe sam pola.
Moram da te čujem,
Jer možda nemam sutra,
a ja nisam ti rekla,
da bojim se smrti,
jer živa sam još malo,
A tebe sam učinila besmrtnim slovom po slovo.


Autor: Marina Avramović ◊ Izvor fotografije: favim.com