Mrtvi i živi

Mrtvi ne mogu da povrede žive. Kada ih pokopaju, kada ih prekrije zemlja, oni postaju samo sećanje…Sećanje koje se poput izmaglice pojavi pred očima i tu ostane, koji sekund, minut…

Mrtvi ništa ne mogu da urade živima. Uradili su dosta toga za života. Dobro ili loše, urađeno je, i to ostaje kao duboku crta, rez na sivoj kori… To se ne zaboravlja. Ili se moliš za pokoj duše, ili… Želja je uvek, samo jedna. Nju pokreće ljubav koja ne mre ili mržnja proistekla iz ljubavi.

Znaš li? Znaš li da sve je samo jedno?

Ja upoznah smrt ali se brzo vratih, jer nisam podnela samoću. Za vreme mog mrtvila, ja i ne znadoh da sam mrtva. Nisam postala prah i pepeo. Ni tada ne mogoh da promenim ništa, da preusmerim tok tvojih misli. Ne mogoh, a želeh to.

Dok si ti preturao po snovima i željama, u nadi da ćeš pronaći, otkriti šta je u stvari, ono pravo za tebe, ja… Ja sam ležala na mrtvom bokoru ruža sa žalosnim obeležjem onih koji se nadaju da ljubav traje večno.

Traje li? Traje li, ili se možda prekida, iznenada? Bez ikakve najave?

Vremenom postaješ ošamućen žudnjom za bekstvom i u isti mah osećaš još veću želju za ostajanjem, a onda, onda se izgubiš u pomamnoj tišini i u strašnoj samoći koja je iznenada preplavila prostoriju…Gubiš se…A gube se i veze sa nevidljivom silom i moći koja nas je učila da sanjamo, osećamo i uzdišemo. Gubiš sve, gubiš sebe. Sebe.

Umrla sam uvijena u plašt tuge i otišla u raj vlage, samoće i zaborava. Sa nevinom pažnjom sam slušala nešto što sam već znala i upravo tada osetih duboku nostalgiju za živima. Tada, tada me tuđi glasovi dozvaše. Glasovi kojih se plaših, u svet živih me vratiše. Odjeknuše hladno u mojoj utrobi… Tog trena me obuze strah pun čežnje i neodoljiva želja za plačem. Međutim, ja ne mogoh da zaplačem. Suza kao da nije bilo. Presušila sam. Prepukla sam odavno, mnogo ranije…

I tada konačno shvatih da mi „san u plavom“ više više nikada neće biti pred očima… A zašto?

Možda zbog tvojih nepromišljenih koraka, ili zbog malenog, beznačajnog kamička koji se, naviknut da smeta, našao u tvojoj cipeli i naterao te da se spustiš nisko, niže, najniže, samo da bi ga uzeo u reke? Sa visina si se spustio pravo u provaliju. U bezdno, gde sve miriše na staro i dugo korišćeno… O, znaš li, znaš li šta si uradio?

Sada, kada sam opet živa, sa nesalomljivom upornošću, ja koračam dalje. I da, daleko smo, baš kao i mrtvi i živi. I znam da mi mrtvi ne mogu ništa. Sigurna sam.

Baš kao što ni ja ne mogoh živima, dok bejah mrtva, i zaljubljena…


Autor: Sandra Momčilović ◊ Izvor fotografije: pinterest.com