Na stanici bola

Evo me ponovo na ovoj stanici bola
na kojoj se sastaju svi moji nemiri,
sve moje želje i nade, svi snovi,
svi moji putevi bez početka i kraja.

Evo me na ovoj stanici bola kojoj
se uvek tako rado vraćam, na
čije hladne šine tako rado ležem
i čekam da naiđu vozovi uspomena
i da me gaze, jedan za drugim, najvećom
brzinom, bez mislosti…

Ne ispuštam nikakav zvuk dok mi se telo
raspada i ponovo sastavlja želeći, istovremeno,
da sve ovo prestane i da ne prestane nikada.
Grlim sve te svoje delove pokušavajući da ih
zalečim, ubeđujući sebe da je ovde kraj bola
i početak novog života.

Ubeđujem se tako, na ovoj stanici bola,
svesna toga da lažem samu sebe,
svesna toga da ću se uskoro ponovo vratiti,
čim zalečim ove rane, doći ću po nove.
Znam, hoću, jer ja bez njih više ne umem!

Tu, na stanici bola, na peronu
koji nosi moje ime, ispod vozova koji
nose imena sećanja, uspomena, tuge, sreće…
Baš tu umirem i oživljavam stalno, poput
zavisnika koji želi da se otarasi svog poroka,
ali mu se, nemoćan, uvek vraća.


Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pixabay.com