Nedavno sam, sasvim slučajno, na ulici ispred niške tvrđave u neko rano večernje doba uhvatila delić razgovora troje mladih ljudi, po svemu sudeći studenata. “A, ne, tamo su narkomani”, odgovorila je meni nepoznata cura na predlog jednog od članova društva da se smeste na nekoj od tvrđavskih klupa. Da li je devojka bila ozbiljna ili joj je iznad glave lebdela nevidljiva svetleća tabla sa natpisom “ironija”, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim – mada sam sklonija da poverujem u drugu ponuđenu opciju.

Ipak, ako je njoj i bilo jasno da se u osam uveče po osvetljenom delu tvrđave još uvek šetaju bake i mala deca, budimo sigurni da ima i onih koji veruju da sa zalaskom sunca na sličnim mestima iz asfalta izranjaju narkomani i njima srodne duše, i da, naravno, svi oni iza nekog ćoška vrebaju baš vas. A ti verujući ljudi se zovu vaši roditelji. I još tačnije – vaše majke.


Da prosečan roditelj brine o svom detetu i za svoje dete, nije ništa novo ni neobično – prirodno je i normalno brinuti o onima koje volite. Ali, ako spadate u kategoriju novopečenih studenata ili onih koji će to postati od oktobra, što će vas odvesti ili vas je već odvelo daleko od rodnog mesta, nemojte da vas začudi ako briga vaših majki iznenada počne da raste, poprima neobične razmere i širi se na nove i nove oblasti. Jer, jedno je kad dete svaki dan izlazi iz kuće i u istu se vraća, kad brižna majka ima uvid u to s kim se druži, šta i koliko jede i u koje doba je došlo iz grada. S druge strane, život mladog studenta, bilo na 30 ili na 500 km od porodičnog doma nešto je sasvim drugo – što roditeljicama naviklim da svakodnevno prate rast i razvoj svoje čeljadi može da zada prilične glavobolje.

I ako vama pojedine stvari koje radite tokom svog studentskog života i rečenice koje izgovarate preko telefona u razgovoru sa roditeljima deluju normalno i bezazleno, budite sigurni da u glavi vaših majki dobijaju svakojake nove dimenzije i povezuju se sa svim mogućim i nemogućim posledicama i nuspojavama, koje su po vas uglavnom krajnje loše.

Danas niste stigli da odete u menzu, pa ste se prehranili hlebom i paštetom? Jadno dete, ko zna da li uopšte jede nešto normalno; verovatno je stalno gladno, ne hrani se redovno, vidi ga što je smršalo, kuku mene neuhranjeno mi mezimče, voće i povrće ne jede, imunitet će da mu padne, evo već sutra će da se razboli… I nema veze ako ručak ili večeru u menzi preskočite jednom u mesec dana – pomenuti tok svesti uglavnom spontano poteče u jednoj roditeljskoj glavi na obaveštenje o studentski improvizovanoj večeri.

Preskočili ste do prodavnice relativno sveže istuširani ili sa ne baš do kraja osušenom kosom? Potpuno je nebitno što je sredina juna i plus 40 stepeni napolju – u majčinskoj viziji uvek postoji mogućnost da baš dok prelazite ulicu dune neki hladan vetar, temperatura iznenada padne za dvadeset stepeni i vi, zahvaljujući svojoj nesmotrenosti, dobijete upalu mozga.

Malo ste više popili na sinoćnoj žurci, pa vam danas malčice pulsira glava? Ovde se ne zna da li će se majka više zabrinuti za vaše zdravlje i potajno verovati da ste završili na ispiranju želuca, a to krijete od nje, ili zbog mogućnosti da ste upali u loše društvo koje će vas, pošto vas navuče na alkohol, sigurno navući i na iglu i slične strahote. Vrsta brige će verovatno varirati od majke do majke, ali verovatnoća da će izostati teži nuli.

Sinoć ste se sa društvom pešice vratili u dom sa sedeljke iz prilično udaljenog stana kolega sa fakulteta? Izveštaji o sličnim situacijama su sjajno, i verovatno neprevaziđeno đubrivo za plodno tlo roditeljskih briga. Jer, čak i ako vam se nije desilo ništa, majke obično imaju taj talenat da u rekordnom roku naprave scenario za film “Šta je sve moglo da se desi”. Nema veze što se u to nedoba niste vraćali kući sami, već je u društvu bilo vas deset, ni što ste išli glavnom ulicom, a ne mračnim i zabačenim sokacima. Uvek su u roditeljskoj viziji ulice popločane manijacima, i radi svake sigurnosti iz sobe ne bi trebalo izlaziti po padanju mraka.

Kako bar malo ublažiti roditeljske brige i smanjiti visine i širine do koje imaginacija zabrinute majke može da ide?

Jedna mogućnost svakako je da iz svoje studentske sobe izlazite isključivo po danu, u društvu prijatelja za koje ste prethodno utvrdili da se ne drogiraju i da u porodici nemaju nikog sa mogućim naslednim psihičkim poremećajima; da pijete isključivo sokove koji se otvaraju pred vama (jer, kao što je poznato, u svakom kafiću radi bar po jedan konobar kome je u opisu posla da sipa drogu u piće), vodite računa da jedete tri obroka dnevno sa dve užine između i, ako je moguće, da sve to redovno dokumentujete fotografijama.

A možete i da, jednostavno, malo i za roditeljsko dobro, filtrirate informacije koje im dajete. Ako ste navikli da vaši roditelji znaju sve detalje vašeg svakodnevnog života i da ih redovno obaveštavate gde ste i s kim bili i šta ste pritom radili (što je česta slika u porodicama sačinjenim od dece jedinaca i zainteresovanih i brižnih roditelja), odvajanje od kuće zbog studiranja je savršena prilika da od ove navike počnete da se odvikavate – ali i da vežbate osamostaljivanje, brigu o sebi i procenu šta je ono što je zaista opasno i glupo raditi, a u koje se avanture slobodno možete upustiti.

Ne kažem da roditelje treba potpuno isključiti iz svog života – naravno da ćete im saopštiti ako padate godinu, ako ste, daleko bilo, polomili nogu, ili možda odlučili da napustite fakultet da biste se udali ili oženili. Ali bez detalja o prolaznoj glavobolji, preskočenoj večeri ili ludoj žurci mogu da žive sasvim lepo i spokojno. I, nadajmo se, makar malo manje zabrinuto. S druge strane, podrazumevam da ste sami dovoljno pametni da ne gladujete nedelju dana kako biste uštedeli, ne skačete sa krova studentskog doma da biste proverili svoje sposobnosti letenja i ne zavlačite se u pola noći u štrokave tunele gradske tvrđave da vidite ima li nečeg zanimljivog – u kom slučaju strahovi vaših roditelja postaju i te kako opravdani. Ipak, dok god živite u određenim granicama i umete sebi da ih postavite onda kada je potrebno, sitna zaobilaženja istine i izostavljanje detalja koji imaju tendenciju da pokrenu pretvaranje muve u slona i nisu tako veliki greh.

Često se setim priče jedne starije koleginice iz studentskog doma koja mi je, pre više godina, dala savet čija je suština manje-više u do sada ispričanom. “Dok se spremam za izlazak i stavljam sjaj za usta, telefoniram kući da kažem mami da me ne zove kasnije jer ću biti u čitaonici”, ispričala je i tom trenutku zabezeknutoj meni. Da slažem rođenu majku? Za mene je to bilo nepojmljivo i na neki način bezobrazno. Ipak, devojka sa sjajem za usta je fakultet završila uspešno i bez padanja godine, a pri pomenutom izlasku nije dobila drogirano piće, niti manijake da je prate kući. Samo je, tu i tamo, uštedela majci najverovatnije nepotreban povod za brigu.

Da roditelji o nama brinu zato što nas vole, nepobitna je činjenica, ali da u tome često umeju i da preteraju svedoči i ona stara – ne dao ti bog šta ti majka misli. A da je izlazak iz staklenog zvona u stvarni svet neminovnost koja nije nužno kobna – uglavnom je nešto što drage nam roditelje moramo naučiti, kao što i sebe moramo izvežbati u pronalaženju balansa između ludog i nezaboravnog studentskog života i neostvarivanja roditeljskih briga. Što, uz poštovanje poznate majčinske parole “pamet u glavu”, videćete, i nije toliko teško. 🙂
Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti; u stvarnom životu, pak, bavi se svakojakim kreativnim radom – piše, crta, prevodi, igra se novinara, stvara šarene kreacije od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude, i nebo u svim njegovim varijantama.