Ne ide

Možda mi je potreban
jedan sudbinski susret
Na ulici da me vespom udari
neki zgodan frajer
I na mjestu nesreće
odmah da se nađe
i markantni gospodin za prekršaje
u odijelu, šeširu i sunčanim naočalama
da čučne do mene
i na kaišu mu značka zabljesne
U bolnici opipa kosti i
da me u gips uvije
mirišljavi ortoped
Da mi ubrza puls
hirurškim prstima
danima njeguje
i daje mi na kašiku zeleni žele
mladi ambiciozni stažista
Mjeri mi temperaturu jutrima
i očekuje moj brzi oporavak
dežurni zgodan ljekar
ali…
Ne ide!
Stvarno mi pisanje
neke romantične priče sa junacima
u kojoj tebe nema
ne ide!
Jer i u bolnici se na krevetu
prevrćem i čekam tebe
Sa cvijećem i balonima
da stojiš na vratima i priznaš mi
da si seronja
Ništa mi ovih dana
Od silnih pokušaja da te zaboravim

ne ide!


Autor: Luna Hodžić