Ne mogu da ti pripadam

Ne trudi se da me pripitomiš. Odrasla sam među divljim ružama, i samo jedan ubod o moj trn nateraće te da poludiš, i verovatno pobegneš od mene glavom bez obzira.

Moja duša će tebi biti veoma čudna, jer je ispunjavaju uvrnute stvari. Prvi dim cigarete, decembarsko jutro, pljusak i miris procvale trešnje. Ne mogu da ti pripadam. Biće da je moje najveće prokletstvo zapravo to što sam zaljubljena u svoju samoću više nego što ću ikada biti zaljubljena u tebe. Zaljubljena sam u svoju slobodu više od svake jutarnje kafe koju bih mogla da ispijam sa tobom. Ne mogu da ti se sva predam i dozvolim da ti budeš moje mirno more. Mom srcu su potrebni najveći talasi kako bi moglo da kuca. Moja usamljenost je moja jedina mirna luka.

Nisam rođena sa tom privilegijom da nekome, ili nečemu mogu da pripadam. Prokleta sam, i svesna sam toga, jer mi nikada niko nije bio potreban da bih se osećala potpuno i da bih bila cela. Ja sam celina. Ne postoji mesto za moju drugu polovinu.


Autor: Anastasija Osmanović ◊ Izvor fotografije: pexels.com