Ne traži oproštaj!

Ne troši reči!

Ne govori izvini!

Ne traži oproštaj!

 

Ja ne delim milostinju i ne spiram tuđe grehe.

Nisam nikakva svetica koja će svojim dodirom da ti

Očisti dušu, razbistri um, ugreje telo i aktivira srce.

Velika si ti santa leda za ovaj plamen u mojim grudima.

Kada sam najviše gorela, prosuo si sav Sibir iz svoje duše

Na ovu Saharu koja bukti u meni.

I zato ne traži da ti oprostim!

Ne traži da blagoslovim mač koji si zario direktno u moje srce,

Ni da ljubim ruke koje su me udavile.

Ne traži da zaboravim rat koji si izazvao u meni,

Pa su mi se pobila osećanja i razum, snovi i java…

Nikada ne pomišljaj na to da mi tražiš da zaboravim!

Nije me razum još toliko izdao,

Nije duša zaboravila kako se prosipala po podu dok si je gazio!

Pamti srce kako se kidalo na pola pod tvojom oštricom,

Ne može telo da zaboravi kako se slomilo u paramparčad kada si ga šutnuo!

Još su na ovoj koži ožiljci od tvojih kandži,

Pa krenu da je peku kad god pomisli na oproštaj…

Ne daju da ih tako olako shvatim,

Znaju koliko sam ih dugo zalivala suzama…

Ne, ne traži da ti oprostim,

Ne traži da zaboravim!

Ne može glava da zaboravi šta je svake noći muči,

Ne mogu snovi da prežale to što su im košmari ukrali mesto.

Ne izvinjavaj mi se, jer ti nije žao!

Ne nasedam više na tu đavolju igru koju igraš!

Izgori u grehu koji si sam izabrao,

Jer i ja sam sama birala svoj greh!

Birala sam da volim đavola, birala da mu se potpuno predam,

Od njegove sam ruke i poginula i ne tražim da mi se za to prašta…

Svoj greh nosim sa sobom, nosi i ti svoj!

Santo leda, ovaj Titanik si potopio,

Ali veličanstvenost mu nećeš oduzeti nikad!

Od siline udara izgubio si deo sebe, sada živi

Tako polovičan, leden i grešan

I ne traži da ti praštam jer, iako si me bacio na dno – Još uvek sam cela!

Ne, ne troši reči!

Ne govori izvini!

Ne traži oproštaj!


Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: Pexels.com