Ne verujem ti, dragi

Ne verujem više
Niti jednom tvom licu,
Jer sada znam
Da ih uveče pažljivo slažeš u ladice
I ujutru biraš shodno predstavi
Koju za svet toga dana igraš.

Ne verujem više tvojim rečima,
Lažima ponavljanim bezbroj puta,
Ne bi li se nekome učinile
Kao dugo čekana istina,
Bilo ih ti pisao
Ili mirno izgovarao,
Jer svako “volim te”,
Svako “fališ mi”,
Izgovaraš skrštenih ruku
I hvataš ljude u svoje zamke
Crvenog nosa i osmeha.

Ne verujem više
Ni tvojim čuvenim ljubavima,
Toliko puta ispričanim,
Jer se od takve ljubavi kao što je tvoja
Ljudi razbole.

Ne verujem ti ni kada pišeš
Jer na svoje prste
Navlačiš rukavice za obmane,
Uz masku koju toga dana nosiš
Za nove igrarije starog pajaca
Izlizanog u cirkuskoj šatri,
Koji u potrazi za novom publikom
Odlazi van nje.

Ne verujem ti ni
Da ćeš ikada shvatiti i prestati
Da igraš svoje predstave,
Iako se već zaplićeš
U svoje kostime i likove,
Postajući tako žrtva i svojih
I tuđih maski i obmana.

Ne verujem ti, dragi
Ne verujem ti.

I ne verujem više da u tebi postoji,
Niti da je ikada postojao čovek
Koga sam jednom
Mogla voleti.


Izvor fotografije: pinterest.com

Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.