Nedelja

Nedelja. Glupa. Dosadna. Usamljena. Kao i prethodne dve. Sa glavom naopačke i nogama podignutim uza zid, visim sa kreveta u mojoj beloj sobi. Kroz čvrsto zatvoren prozor ipak se provuče poneki talas podlog januarskog vetra, a kroz staklo dopire malo svetla od ulične lampe prekoputa moje kuće. Tek toliko da mogu da stvaram.

Opet mi se uvlačiš u glavu. Koža počinje da se ježi. Hoćeš li ikada otići? Prokleta bila nedelja. Ona je oduvek bila samo naša. Nedelja je da obučena u tvoju trenerku isprljanu jagodama satima grizem tvoj levi obraz. Nedelja je da se grlimo tako kao da ti sutra putuješ na Mars. Nedelja je da mi golicaš tabane i brojiš mladeže. Nedelja je da se pojavim u haljini boje mesečeve tamne strane i naručim martini bianco, dok me ti, ispijajući svoj dupli viski, gledaš sa neverovatnim sjajem u očima. Nema tih reči kojima bih mogla da ga opišem. Takav još uvek ne videh.

Prokleta bila nedelja. U svađi smo otkad te nema. Ne podnosim je tako melanholičnu.


Autor: Anastasija Osmanović ◊ Izvor fotografije: pixabay.com