Želim da ti napišem poruku i da ti objasnim šta nas je dovelo u situaciju u kojoj smo sada, ali ne želim da dobijem odgovor. Ne zato što ga se bojim, nego zato što bih opet videla da komunikacija teče u jednom smeru. Ja ti kažem svoje mišljenje, ti ga preskočiš, iskoristiš moje obraćanje da bi započeo svoj monolog u kome postoji samo jedno ispravno, a to je ono što ti misliš i želiš. Ne želim da me opet uvučeš u začarani krug i nateraš da odustanem od onoga što smatram da treba da izguram, zato što nemam snage da se prepirem.

Zaboravila sam da se direktno sukobljavam, da se nadjačavam i bijem bitku u kojoj niko ne pobeđuje. Moj je razum to izbacio kao opciju, imajući u vidu koliko puta je  bilo bezuspešno. Zato ne mogu ni razgovarati sa tobom, ne mogu čak ni da pokušavam. Prestala sam da radim stvari koje nemaju efekta. Možda je problem u meni, možda to znači da sam prestala da se borim, ali bez obzira na sve, nemam snage i ne želim da se bavim time, a odlučila sam da bar u  jednom pogledu ispoštujem sebe, a to je da ne radim stvari koje mi ne prijaju.

I šta sad? Bacićemo godine, prelepe trenutke i zajedničke bitke, zato što ja ne mogu više, a ti tvrdoglavo ćutiš i čekaš da ja popustim, kao što si uvek i radio. Znam ja dobro šta čekaš. Moje izvinjenje, moje pravdanje, moje spuštanje glave, sve ono što nam je godina omogućavalo da trajemo. Šta ako sam i ja počela da čekam to, šta ako smatram da i ja jednom zaslužujem to.

Ti to nikada nisi umeo. Pa, šta ćemo onda? Prestaćemo da se  čujemo i viđamo. Nestaće sve što nas je godinama spajalo, samo zato što ja ne mogu više da mislim da je gore izgubiti tebe, nego sebe. To je najgore što nam se može desiti.

A, šta ako grešim? Šta ako je to ono najbolje?

Šta ako je osim ljubavi, sve pogrešno? Drugačiji karakteri, drugačije navike i želje, drugačije shvatanje života. Možda smo najbolji, i ti i ja, ako nismo zajedno. Možda je moje odustajanje povezano sa tim da su sve veze prekinute.

Ali, opet ostaje nedostajanje. To se teško preboljeva.

Počinjem da kucam i brišem. Kalkulišem šta mi je teže da podnesem:  nedostajanje ili nemir.

Još uvek ne znam. Ni srce, ni razum mi ne daju odgovor.

Ostaje mi samo da čekam. Možda će jedno od nas popustiti, možda će nas previše boleti odsustvo onog drugog, poželećemo da razumemo, da razmislimo i potrudimo se. A, možda će i vreme odlučiti umesto nas.


Izvor fotografije: www.soberrecovery.com

 

Svetlana Antić je diplomirani ekonomista koji od ekonomije za sada ima samo diplomu. Voli psihologiju i, iako nikada nije u potpunosti razumela ni sebe, aktivno se trudi da razume sve oko sebe. Emotivno i razmaženo biće, koje sa 26 godina i dalje veruje u bajke.