Neko te nije voleo kako treba

Ljubav je more, pesak i po prvi put svetlost kamenčića u tvojoj ruci. Kako ih samo vešto odabiraš i govoriš da svaki od njih ima priču. Onda ih sklanjaš u stranu, dok ih ja krišom uzimam i stavljam u kutijicu za nakit. Rekao si da je čuvati ljubav isto što i čuvati trenutak. Uhvatio si me za ruku i nastavio da posmatraš neke nepresušne daljine, žedan onoga što bismo mogli biti.

Crteži na telu, opušci cigarete, eterična ulja lipe i tvoj miris u zraku. Igra pogleda i želja. Smeh i prsti koji prolaze kroz moju kosu i zaustavljaju se na vratu. Dah koji struji niz pršljenove. I samo jedan, poljubac u čelo. Koji kada bi mogao da govori, vrištao bi – „pokloni mi srce, tu nema šta da boli“

Poneka priča o Bosforu, poezija Nazim Hikmeta. I tvoje tiho izgovorene reči: „Neko te nije voleo kako treba“.


Autor: Helena Himel ◊ Izvor fotografije: favim.com