Iz iskustva znam da je ljudima često neprijatno da kažu da nisu neki zagriženi ljubitelji knjiga. Da zapravo pročitaju jednu knjigu godišnje, u najboljem slučaju. Da umeju da kažu da su pročitali knjigu, a zapravo su pogledali film rađen po knjizi. Uglavnom se istina zaobilazi jer smo svi umislili da čovek koji ne čita ne vredi.

Hej. Književnost je samo jedna vrsta umetnosti. A što se današnje književnosti tiče, i sama bih pre nekome preporučila film ili izložbu nego pojedine primerke moderne beletristike za plažu (opet, i to ima svoju publiku – pozdravljam, ali daleko od toga da smatram da je neko ko pročita deset takvih knjiga načitaniji od nekog ko ne pročita nijednu).

7004285-situation-girl-books-magazine-photo

Ni sama nisam sigurna koliko sam puta čula ono: „Uf, šta da mu/joj kupim za rođendan/maturu/godišnjicu/svadbu…“

Ni sama nisam sigurna koliko puta je odgovor glasio: „Ma, kupi neku knjigu, to ti je čas posla, a sigurica.“

Zašto knjiga nije siguran poklon?

Knjiga je skup poklon.

Za knjigu koja će se pročitati i koja će se nekome svideti, petsto dinara je sića. Pet hiljada dinara je sića.
Za knjigu koju niko nikad neće otvoriti, i sto dinara je mnogo, osim ako osoba kojoj poklanjate nije opsesivni sakupljač stvari koje nikad neće upotrebiti, pa će joj se ipak obradovati iako joj knjige i nisu baš omiljeni predmeti.
Druga varijanta kojoj sam svedočila nakon jednog ovako promašenog poklona je poturanje knjige pod miša, u nedostatku podmetača (eto, i danas se pitam što ne kupih podmetač umesto!).

Niko ne voli sve knjige.

U najboljem slučaju, osoba koja kaže da voli sve knjige, pročitala ih je ukupno deset, uključujući sve školske lektire. Koliko ja znam o ljudima, što je neko veći ljubitelj knjiga, to je skeptičniji i to istančaniji ukus po pitanju knjiga ima, pa ne zamerite što čisto sumnjam da ih voli sve.

Neću govoriti o drugima, ali u mom slučaju, ljudi koji mi ovako biraju poklon, u devedeset posto situacija – omaše. Svega pet osoba od svih ljudi koji me okružuju uvek je umelo da izabere knjigu za mene (Zahvalna!). Ostale knjige jednostavno stoje po policama da mi otežaju brisanje prašine, i često mi bude krivo zbog novca uloženog u njih.

Savet: Ako već morate da kupite knjigu nekome – konsultujte se! „Koju knjigu bi voleo da pročitaš?“ je poprilično korektno pitanje. Izbeći ćete proćerdan novac i tuđe nezadovoljstvo vašim izborom.

Vaš poklon govori o vama.

Omiljeni deo knjige koju dobijem je definitivno posveta, koja je zapravo u velikom broju slučajeva i jedini lični pečat kada poklanjate knjigu. Ona će, više nego sama sadržina, formirati mišljenje onog ko dobija knjigu o onom ko je knjigu poklonio.

Skoro sam slušala anegdotu jednog drugara koji zaista voli da čita. Njegova sestra napisala mu je posvetu kojom je poručivala da mu želi da doživi sve što i glavni junak (u opisu knjige pročitala je informacije o glavnom liku – bogat, uspešan, oženjen, cenjen…). Kada je dovršio čitanje, čovek je shvatio da je glavnog lika ubila žena. Tako nešto.

Naravoučenija: Ako niste sigurni o čemu se radi u knjizi, budite oprezni. Ne hvatajte se za sadržinu ako ne morate.

S druge strane, ako rešite da budete previše oprezni, pa onda i ne napišete posvetu, upadate u onu drugu, verovatno još omraženiju grupu ljudi…

Ljude koji poklanjaju knjige u kesi iz knjižare, a da i ne zavire u nju da upišu bar datum i neku lepu reč (ne, ne moraju pisati knjigu u knjizi) smatram tipičnim baš-me-briga daj-nešto-na-brzaka osobama koje poklanjaju iz obaveze, a ne iz zadovoljstva. Ako tako razmišljate kad nekome kupujete poklon, kakav god da je, slobodno razmislite o tome da ga uopšte i ne kupujete. Uštedećete dozu razočaranja osobe koja ga dobije.

Naposletku, da se razumemo – jasno je da će svako iole normalan i skroman biti zahvalan što ste ga se uopšte setili ako dobije poklon koji mu baš i ne odgovara. Međutim, ako želite više od toga, morate ga malkice i slušati. Knjiga je divan znak pažnje ako vam neko suptilno sugeriše da želi baš tu neku. Knjiga je divan znak pažnje ako poznajete nekoga toliko dobro da znate u kakvom štivu bi uživao. Ipak, ako kupujete knjigu komšiji sa desetog sprata ili ćerki sina tetke vaše koleginice, ili nekom dragom koga ne poznajete dovoljno, razmislite još jednom – možda bi taj neko više uživao u čokoladi ili cveću. Ja bih!

Piskaralo uvek željno čipsa, vina, trilera i društvenih igara. Bacila u vodu tri godine ekonomije da bi zaplivala u vodama pisanja, studiranja španskog, i življenja, generalno. Nije se pokajala. Neće reći koliko ima godina, jer i kad kaže – niko joj ne veruje.