– Hej, to je moja kifla!
– Je l’ piše negde da je tvoja?
– Ne piše, ali ja sam na redu.
– Kako ti? Jesam lepo pitao mogu li ispred tebe? Žurim.
– Jesi, ali nisam znala da ćeš hteti MOJU kiflu!
– ‘Ajmo ponovo, GDE piše da je kifla tvoja?
– Nigde.
– Pa sad ću da je uzmem iz inata.

Istini za pravo, na toj poslednjoj kifli nije pisalo da je vlasništvo najveće obožavateljke kifli sa džemom. Uredno je stajala u izlogu, sama i nezaštićena, spremna da bude pojedena od strane onog ko jeste na redu. Pored toga, ni njemu na čelu nije pisalo “džentlmen”, kako bi moje nadanje da ću ipak doći do svoje kifle bilo opravdano. Čovek iza je rekao da bi i on da doručkuje, pa da požurimo sa svojim pregovorima.

Pregovora nije bilo. On je bio na redu i, iako je rekao da mu je svejedno šta će jesti, uzeo je kiflu. Mislim da mi se malo i nacerio dok ju je vadio iz papirne kese. Meni je, dakle, pripao sendvič. Jedan od onih koje niko neće, pa stoje tu dok neko ne bude primoran da kupi.

– To ti je život. – rekao je prilazeći mestu na kom sam se stacionirala kako bih doručkovala.
– Šta, ukradena kifla? – prevrnula sam očima.
– Ama, nisam ti ukrao kiflu. Samo sam iskoristio što si me pustila da stanem ispred.
– Pa da sam znala da mi nož u leđa možeš zabiti i kad si ispred, ne bih te pustila.
– Au, bree. Tolika frka oko kifle? Evo ti kifla.

Al’ stvarno nije bila frka oko kifle.
Iako je nisam doručkovala, ista ta kifla mi je bila hrana za misli ostatak dana.

Znaš, ne postoji ništa gore nego kad misliš da je nešto tvoje, a nije. Kad ubediš sebe da je nešto za tebe, a nije. Kad polažeš prava na nešto, iako nemaš preterano više prava u odnosu na druge. Pa šta god da je u pitanju. Kifla, prijatelj, ljubavnik.

Jednako je sranje kad nešto jeste tvoje, ili može lako biti tvoje, pa pomisliš da imaš pravo da se igraš kako ti se ćefne. Pa šta god da je u pitanju. Pogotovo ako je u pitanju prijatelj. Ili ljubavnik.

Stvari u životu su generalno kao sa tom kiflom. Svaki put kad ugrabiš nešto tek onako, iz inata ili dosade, neko je ostao uskraćen za priliku da dobije nešto što zaista želi.

Svaki put kad uzmeš nešto što ti ne treba da bi se inatio ili zaboravio ono što ti treba, šteta je veća od koristi.

Prvo, oštetićeš ono što uzimaš.
Drugo, oštetićeš onog od koga uzimaš.
Onda ćeš oštetiti i ono što ne uzimaš, a što je najgore – oštetićeš i ono što si ti.

I stvarno nije frka oko kifle.


Izvor fotografije: pinterest.com

Piskaralo uvek željno čipsa, vina, trilera i društvenih igara. Bacila u vodu tri godine ekonomije da bi zaplivala u vodama pisanja, studiranja španskog, i življenja, generalno. Nije se pokajala. Neće reći koliko ima godina, jer i kad kaže – niko joj ne veruje.