Danas sam malo nervozna.
I malo tužna. Možda malo i besna.
Na sebe, uglavnom.
I psuje mi se.
Baš.

A dame ne psuju, znate.
Moj drug mi to stalno govori
Kad me god čuje kako izgovaram neku sočnu psovku.
A šta ću. Volim da psujem.
Nekako mi u ovakvim danima dobro dođe.

To su oni neki dani kada vam je i sve i nije vam ništa.
Čas ste ravnodušni, a čas vas sve i svi bole.
I u tim danima dođe u glavu onaj neko.

Pokrene se stari mehanizam u mozgu
Koji reaguje na njegovo ime.
Ili na njegov lik.
Miris.
Ili na sećanje o njemu.
Na taj broj telefona koji si se zarekla da više nećeš pozvati.

I tada kao da hiljadu malenih svitaca u glavi čisti prašinu sa točkića
I podmazuje taj mehanizam.
Da lakše krene. Da brže radi.
A svici su čudo, znate.
Koliko se god trudili da ih uhvatite i sprečite u svemu tome
Ne daju se mali đavoli.
Čas ih vidiš, čas ih ne vidiš.

I tako prođe dan, pa i noć.
Fališ.
Tad fališ jako, i sve boli.
Ali prođe.

Dođe jutro.

I tada ponovo znam da nisi dovoljno lud da me voliš.

I tada ponovo rešim da ni ja nisam dovoljno luda tebe da volim.

Dežurna pričalica, pevačica i plesačica. Po struci profesor i prevodilac, u realnom svetu svašta nešto drugo: malo čupavica, malo Maza, malo Lunja, hronična gladnica. Obožava da se grli, da voli, i da ljude oko sebe čini srećnim na ovaj ili onaj način.