Nju je samo trebalo voleti

Danas sam je posle dugo vremena ponovo video.
Čudno je što u taj park skoro da i ne zalazim, ali mi se danas omaklo.
Prepoznao sam je po kosi. U noćima u kojima sam je crtao, na desetinama, nekada i stotinama papira, trudio sam se da uhvatim tu divlju crtu njenih smeđih pramenova, da je nekako iz svoje svesti prenesem na papir.
Možda bih joj se i javio, možda bih prišao da progovorim koju reč, da pitam kako je, šta radi, kako su njeni kod kuće.
Ali za tim baš i nije bilo potrebe, jer sam sve to već čuo.
Čuo sam da je srećna i da više nije sama.
Njena šaka lenjo je dremala na ruci čoveka koji je sedeo pored nje, upijao je očima i pažljivo slušao o čemu ona govori.
Krenuo sam stazicom dalje i prošao pored njihove klupe, ne bih li ukrao malo njenog mirisa koji mi povetarac donese.
Zatim sam skrenuo, prošetao par metara, i našao sebi mesto sa kog mogu da je posmatram, bar ovako, iz daleka.
A ona. . . ona je blistala sedeći kraj njega i pričajući. Uvek je volela da priča. I ja sam to kod nje voleo.
Kad bolje razmislim, mnogo sam toga njenog voleo.
Njene šarene suknje, bosa stopala na kiši, njen džez i čaj.
Njeno cveće, slova koja je vešto sklapala u reči kojima bi se igrala kad joj god dođu pod prste.
Njena jutra puna mirisa orhideja i sunca, ma koje doba godine bilo.
Sa njom je uvek bilo proleće.
Voleo sam i tu neku njenu drskost, otresitost, ponos, a opet i njenu krhkost koju je tako vešto pokušavala da sakrije.
Ali sam od jedne stvari zazirao – da je zavolim i da je pustim da me voli. Da mi uđe u život i sav taj svoj šareni svet donese u moj ustaljeni ritam, poremeti stvari na polici svojim parfemom i ružem, svojim mirišljavim svećicama i saksijama ljubičica. Da moj život okrene naopačke.
Danas sam bio besan na sebe što je tako i što je sada ima drugi čovek.
Besan što sluša njen glas i grli je u snu.
Besan što on dira njenu kosu, onako kako meni nikada nije dozvoljavala.
Ljut što ne mogu da se maknem s mesta, i što je gledam kako na moje oči cveta sa drugim.
A taj drugi čovek – bio je sve što ja nisam.
Dovoljno rešen da je ne pusti da ode.
Dovoljno jak da stane uz nju i bude joj podrška, bude joj sve.
I tada sam znao gde sam pogrešio.
Da se sa njom nije trebalo igrati.
Njoj nije trebalo postavljati zamke, rebuse i zagonetke.
Nije trebalo govoriti o starim ljubavima i praviti se da je to ne povređuje.
Nije trebalo, jer se ona u svemu tome gušila i sada kada je vidim to znam.
Još uvek sam stajao tamo kada su posle nekog vremena ustali sa klupe i krenuli iz parka.
On je držao ruku na njenom ramenu, a ona je njega uhvatila oko struka.
Obožavala je da se grli.
Posle sam dugo sedeo na toj istoj, njihovoj klupi.
I shvatio sam da ona sa mnom nije mogla da blista kao sa njim.
Da ona, zapravo, nikada i ne bi mogla da blista sa mnom kao sa njim.
Jer ja nisam znao ono što on jeste.
Nisam mogao da joj se dam, i da je prihvatim takvu kakva je.
Taj njen šareni svet, džez i čaj.
Jer ništa sa njom nije trebalo ni moći, ni umeti.
Nju je samo trebalo voleti.


Izvor fotografije: pinterest.com


Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.